U baštine smo furt sejali krompir, lukac, malko deteline i tako to. Kako neznaš di su baštine? Ti kad si očo u taj beli svet, sve si zaboravijo. Nakraj sela pa odma iza utrine. Pa išo si s nama kad se vadi krompir, pa te deda učio da držiš kosu i svašta još… a sad se ne sećaš.
Ma, ne znam ni ovo šta će mi. Otkad je baba umrla, ni bašticu niko ne radi. Ja jedva stignem u baštu. U bašticu posejemo i rasadimo ono cveće što je volela. Malo noćne frajle da miriši, pa obavezno rasadimo lale i perunike, a sad ovo drugo… šta ima. Našo sam na policu u špajz malko semena od bosiljka što je ostavila u jednu staru cimentu. Da napravimo jednu novu kitu kad dođe popa da sveti vodicu da ima. A u baštu, k’o i uvek. Posejem lukac, šangarepu, paškanad, peršun, neku vrstu graška i boranije… i sve što imam i šta nađem. Čekam posle od komšinice rasad od paradajzla i paprike babure. Drugo mi ni ne treba. Vol’o bi jedino da nađem onaj pravi kukuruz kokičar. To nam potraje neku godinu, al’ nema semena. Malo pasulja moram eto u baštu. Pre smo sejali nuz kukuruz, nanjivu pa kad se bere počupamo i pasulj pa ga posle kući trebimo od meuna. Al’ to je bilo doko se kukuruz kop’o, a sad to nesmem, svi okolo prskadu. E, i ludaje i tikvice. Sad ima neke nove al’ od ludaja ja volijem one bele, velike. Pre neku godinu, im’o sam jednu 53 kile, nikla sama na guvno. Čudo. Nismo stigli ni da je načnemo, zima nešto poranila i ona se smrzne. Ta ne bi ni stala u onaj naš trap. Kako da je čuvaš? Znaš da svi volemo ludajnice.
Ti opet za te baštine. Pričali smo ti i to pa si zaboravio. Tu njivu imamo još od kad smo ovde, a tu smo bili od Marije Terezije. Dejka i oni njegovi vršnjaci na saboru su furt to spominjali, znaš ono – ko je kad doš’o i odakle. K’o, još kad su o’de selo ’teli da prave, pa kad su došli ti indžiliri što meridu zemlju, podelili atar na familije što su bile tu. Prvo opravili crkvu, neku drvenu, al’ crkvu. Pa posle te placeve okolo, pa glavni šor i sve tako redom. Svako dobijo plac, plan za kuću, njivu u baštine i njive u atar. E sad, to su o’de sve bili militari, malko prgavi i zaguljeni. Kanda su teli da i’ malko smiridu, da opravidu kuće i da zbrinu familije. Da malko zaborave ratove i oružje. I vidiš, svi sad paori. Veliki su ovo placevi, deset fati sa 50-60 kako koji. Ima u prvu avliju mesta za bašticu, pa u drugu avliju za kočine i za ambar i šupe. A gle bašta kol’ka je.
Na, drž ove motike, nemam sto ruku. Teško ti? Omlitavijo si ti odoti’ knjiga. Retko dolaziš kući. Trebo bi malko češće. Eto, od nedelje treba da kopamo baštu, taman…