Pisca je lako ukloniti ali knjigu malo teže, neke su besmrtne
Penzionerske dane zapravo i nije zamišljao ovako. Park, novine, knjige, instant kafa sa kioska i retki susreti sa poznanicima koji su znali gde ga mogu naći.Voleo je i ranije da odlazi u taj park. Nije bio daleko od stana u kojem je živeo i nekako je bio drugačiji od ostalih sličnih u gradu. Iako prostran, prozračan, lepo održavan i na vrlo prometnom mestu između nekoliko velikih ulica i saobraćajnih čvorišta, postojala su mesta gde je mogao da se skloni od gužve, predahne i pročita novine ili knjigu koju bi poneo, a da ga ne ometaju radoznali prolaznici ili buka saobraćaja sa obližnjih ulica.
Odrastao je na selu uz motiku i knjigu, između njive i škole. Očekivao je da će tamo i završiti, ali život ga je odveo na sasvim drugu stranu, kao što to obično biva. Čak ni stan koji je u međuvremenu dobio, ne bi ga zadržao u gradu da zdravlje nije počelo da ga izdaje. Bolnice koje su mu potrebne bile su blizu, lekare je poznavao, a znao je da mu to na selu ne bi bilo dostupno pa je ipak ostao u gradu. Osim toga, prijatelji sa kojima je na selu odrastao, proredili su se, umrli ili odselili i šta bi on tamo sam. Ovde mu je porodica, deca i unuci, a ima u zgradi jednog zemljaka sa kojim se druži. On radi u nekoj službi bezbednosti o čemu ne pričaju mnogo, ali izađu zajedno napolje, prošetaju se parkom, popiju kafu i komentarišu novinske naslove.
Radni vek je proveo u prosveti i očekivao da će penziju dočekati u učionici ili na nekom drugom radnom mestu u školi, ali „komedijant slučaj” često udesi drugačije. Desilo se to u vreme kada još nije ni razmišljao o penziji. Pozvao ga je prijatelj sa studija i uz piće u obližnjoj kafani predložio posao u jednoj drugačijoj državnoj instituciji koja nije bliska prosveti, ali je posao u skladu sa njegovim interesovanjem i strukom za koju se prvobitno pripremao. Miloša je znao sa studija književnosti. Povremeno, ne tako često, viđali su se u gradu. Po završetku fakulteta, krenuli su drugačijim putevima, on u prosvetu, a Miloš u neke političko-bezbednosne službe i ubrzo je nestao iz javnog života što je on razumeo kao neophodnost i diskreciju koja prati takva zanimanja. Utoliko ga je iznenadio poziv.
Posao koji mu je predložen bio je nešto što je čitavog života želeo – analiza književnog dela. Tačno to mu je predloženo. Najpre se glasno nasmejao misleći da je u pitanju neka šala, ali kada je video da je Miloš ozbiljan, ućutao je čekujući objašnjenje. Rečeno mu je sledeće:
– Tvoj posao je da pročitaš knjigu koju ti daju, da je analiziraš i napišeš kratki prikaz. Za vreme provedeno na ovom poslu imaćeš beneficije što podrazumeva bolju platu i raniji odlazak u penziju. I još jedna vrlo važna stvar – ako ne postavljaš suvišna pitanja i radiš posao za koji si plaćen, biće ti sigurno dobro. Znam koliko voliš da čitaš, zato sam i računao na tebe. Razmisli i javi mi se za neki dan.
Pomislio je da bi mu prijala promena dinamike monotonog života prosvetnog radnika u pristojnim godinama i već sutradan potražio je zemljaka koji je mnogo više znao o poslovima u takvim službama. Seli su na neku usamljenu klupu u njihovom parku i čovek koga je znao od detinjstva, već u prvoj rečenici dao mu je savet koji će odrediti ostatak njegovog života.
– Treba to da prihvatiš. Ne znam konkretno o čemu se radi ali ti sigurno nećeš svojim radom da načiniš neku štetu zbog koje bi opteretio svoju savest. Ovo je neka vrsta profesionalnog izazova, shvati to tako. U prosveti si ostvario sve što je bilo moguće, samo još ministar nisi bio. Sada se vrati svojoj prvoj ljubavi. Hteo si da čitaš, od malena si više voleo knjigu nego loptu – pa evo ti knjiga. Šta te briga šta će oni uraditi sa tim što ti napišeš! Sigurno je da će ti biti interesantnije nego u učionici.
Na adresi koju mu je poslao Miloš, nalazila se ogromna zgrada okružena raskošnim zelenilom. Na fasadi pored ulaznih vrata nije bilo nikakvog natpisa, firme, obeležja delatnosti ili nečeg sličnog. Nije bilo ni zastave! Pomislio je, ovde se dolazi samo kad se mora, niko ovde ne može zalutati. Svi koji ulaze u ovu zgradu dobro znaju kuda idu. Dočekali su ga sasvim dobro, svi su bili ljubazni, kafa, piće, cigareta… a onda su ga odveli nekim dugačkim hodnikom u njegovu kancelariju. Prostor je bio namešten nešto udobnije, imao je i fotelju, veliki sto i stonu lampu sa vrlo jakim osvetlenjem. Na stolu ga je već čekala hrpa knjiga, novina i svezaka. Ostavili su ga samog u prostoriji u kojoj će provesti ostatak radnog veka, seo je za sto i pregledao knjige i časopise. Knjige su bile nove, nije ih video u knjižarama do sada. Pisci uglavnom nepoznati. Časopisi i novine su u stvari bili njemu dobro poznata književna periodika, nešto što je i van ovog posla pratio. Ali, sveske i beležnice su bile iznenađenje. Odmah je shvatio da se radi o rukopisima novih knjiga nekih poznatijih autora.
Prošlo je nekoliko meseci, a da se ništa neobično nije desilo. Iščitavao je njemu potuno nepoznatu literaturu i uživao u tome. Tokom studija, a i kasnije po inerciji, bio je uglavnom okrenut klasici. Nove pojave u književnosti skoro da je zanemario. Nisu ga zanimale ni nagrađene knjige i autori. Novi, mladi pisci za njega su bili pravo otkriće, a njihove knjige su bile sjajne. Pisao je analize, skoro recenzije i eseje o tim knjigama i predavao ih sekretarici koja mu je bila dodeljena. Ona je bila jedina veza sa šefovima koje nije poznavao i za koje nije znao ni da li postoje. Jednog dana se osmelio i upitao sekretaricu za beleške i rukopise u sveskama koje je dobijao. Pitao se, da li je on zapravo neka vrsta cenzora?
– Ne, ni slično – odgovorila je sekretarica – vi samo svojim stručnim znanjem i razumevanjem sadržaja pomažete kolegama da se orijentišu u proceni koju treba da urade, a tiče se oblasti za koju oni nisu dovoljno obrazovani. To je sve što treba da znate.
Navršavala se druga godina na ovom poslu kada ga je iznenada posetio Miloš koji se do tada nije javljao ni dolazio. Sekretarica se prema njemu odnosila sa vrlo izraženim strahopoštovanjem iz čega se moglo zaključiti da je visoko pozicioniran u hijerarhiji ove službe.
–Vidim iz izveštaja da si se snašao na ovom poslu i mogu ti reći da su svi zadovoljni tvojim radom. Vidim takođe i da si radoznao u vezi sa karakterom i namenom ovoga što radiš. Odmah da ti kažem, nisi cenzor. Tako nešto više ne postoji. Odnos službe prema piscima nije više kao što je ranije bio. Sve je personalizovano. Više i nema ideologije kao univerzalnog procenitelja vrednosti i proizvoda kulture, a zbog koje se gubila glava. Sve je personalizovano i svedeno na autorski rad. To su pisci i svi umetnici odavno hteli. Mnogo toga tu još uvek ne valja i proći će ko zna koliko vremena da se stvari poprave, a za to će se konačno brinuti ljudi kao ti, a ne partijski operativci ili surovi i neuki bezbednjaci.
– Ali, zar to ne liči na neku vrstu cenzure samo se drugačije zove?
– U svakom društvu koje bi htelo da se nesmetano razvija moraju postojati neka ograničenja, a ti to zovi kako hoćeš.
– A šta je tu moja zasluga?
– Vidim da nisi pažljivo pratio nova izdanja književnih časopisa i rubrika koje obrađuju teme iz kulture po ostaloj štampi. Obrati pažnju na nagrađene mlade nepoznate autore pa uporedi kritike nagrađenih dela sa tvojim zapažanjima koja si pisao posle čitanja tih knjiga. Ima mnogo podudarnosti. Mnogi su se poslužili tvojim recenzijama. I eto, neki su nagrađeni i to su za jednog mladog pisca važne stvari. Ako me pitaš zašto, a pitaćeš me, jer si nepopravljivo radoznao, reći ću ti: Zato što se sve menja, svet se menja i mi moramo da se menjamo. Niko tu ništa ne radi na silu, nemoj tako da razmišljaš. Promene u svetu su manje – više spontani procesi. I ti si deo te manje-više spontane procedure. Ne možemo za budućnost ostaviti neku izmišljenu i političkim potrebama prilagođenu istoriju. Kultura je duša jednog naroda, ako to nismo u stanju da stvorimo i sačuvamo onda i naše postojanje nema puno smisla. Ako misliš da ja preterujem, idealizujem ili izmišljam, dođi sad sa mnom da ti nešto pokažem.
Odveo ga je u jedno potpuno zabačeno krilo zgrade, proveo kroz lavirint hodnika i zaustavio se pred velikim drvenim vratima opremljenim nekim sigurnosnim sistemima. Očekivao je da će ukucavati šifru, ubaciti neki komplikovani ključ… ali ništa od toga. Jednostavno je uhvatio masivnu kvaku i ušao kao kroz svaka druga vrata. Ram vrata je u uglovima bio prekriven gustim spletom paučine, činilo sa da ovuda niko nije dugo prolazio. Ušli su u ogromnu prostoriju čiji su zidovi od poda do plafona prekriveni policama u kojima je, kao u biblioteci bilo naslagano nebrojeno mnogo knjiga. Na kraju prostorije ugledao je prolaz koji je vodio u još jednu i ko zna koliko još ovakvih „biblioteka”.
– Šta je ovo? – upitao je Miloša.
– Ovo je skladište mrtvih knjiga, tako mi to zovemo. Tebe je ovo zanimalo. Nema mnogo ljudi koji znaju za ovo mesto. Računam i na tvoju diskreciju. Ovo su knjige koje nisu prošle cenzuru tokom svih godina koliko je takva mera postojala. Za većinu naslova ne znaš, za mnoge autore nisi ni čuo, jer ni oni nisu „prošli cenzuru”. Neke od ovih knjiga su misteriozno pobegle sa polica i dospele do izdavača koji je bio dovoljno hrabar da to objavi u ono vreme. Napomenuću ti, radi se o vrhunskim delima, a njihovim skrivanjem od očiju javnosti, najviše su kažnjeni ljudi kao ti koji istinski vole knjigu. Na žalost, neke teme sada ne bi zanimale čitaoce, ali mnoge od ovih knjiga bi itekako vredelo objaviti. Trebalo bi ih rehabilitovati. Pa mi smo rehabilitovali mnoge ljudske gnjide koji ne zaslužuju da ih istorija pomene, što ne bismo knjige i njihove autore. Ovde sada niko ne zalazi. Ona vrsta cenzure kakva je nekada postojala, više se ne primenjuje kao forma pritiska na nepodobne autore. Sada oni nikoga ne zanimaju. Jedino kada su neke nagrade u pitanju pa se pomogne svojima da popune biografiju. Zato tako i tonemo. Naš koruptivni potencijal je ogroman i to je jedna od stvari koje moramo menjati. Ova vrata više nisu zaključana, možeš da uđeš kad god želiš. Ako ti se nešto od ovoga čita, uzmi ali vrati zato što je sve evidentirano. Razmisli, imamo jedan važan zadatak, da sve ovo sačuvamo. Problem je što ovi političari to neće i ne mogu, oni to ne razumeju pa će morati bez njih. To su oni koliko-toliko spontani procesi o kojima sam ti pričao. To će sporo da ide ali šta da se radi, nekad ne može drugačije. Ja znam da si odavno dostigao starosnu granicu, ali ne žuri u penziju.
Ostao je na tom poslu još nekoliko godina da bi na kraju morao da se penzioniše zbog problema sa zdravljem. Pre toga su Miloš i on dopunili evidenciju, neke od važnih knjiga objavili su u saradnji sa odgovarajućim izdavačima i započeli postupak formiranja zvanične biblioteke mrtvih knjiga koja će još neko vreme ostati nedostupna za obične čitaoce ali dostupna naučnim krugovima. Miloš je u saradnji sa njim formirao čitav tim mlađih saradnika koji će nastaviti posao koji su njih dvojica započeli.
Bezbroj puta je u tih nekoliko godina odlazio u biblioteku, nekada bi tamo provodio dane prelistavajući knjige i u mislima prebrojavao koliko autora nije preživelo cenzuru i razne vrste pritisaka u periodima nestabilnih političkih prilika. Od ovih knjiga mogla bi se sačiniti jedna paralelna istorija književnosti.
Posao pisca je da se kvalitetom sam pobrine za dugovečnost svog dela, a posao društva da omogući dugovečnost pisca. Od uspeha tih poslova zavisi i dugovečnost naroda o kojima dugovečni pisci stvaraju svoja besmrtna dela.