Kada smo krenuli u školu jedna od prvih tema o kojoj smo razgovarali sa učiteljicom bila je profesionalna orijentacija tj. šta bismo želeli da budemo kada porastemo? Česti odgovori bili su: pilot, doktor, majstor za ovo i ono i sl. ne pamtim da je neko poželeo da bude onaj ozbiljan čika u tamnom odelu koji na TV-u govori dugo i često nerazumljivo, a koga zovu političar. Nismo ni znali šta je to političar, jedino smo čuli za Tita, za ostale ne. Osim toga nije bilo ni mnogo televizora, možda tek jedan u ulici, pa smo živeli običan, miran dečiji život. Kada bi se kasnije neko u školi isticao radom i rezultatima, stariji bi ga zavitlavali pitanjem: „Je l’ ti to učiš da budeš Tito, a ko će zemlju da radi?“ I stvarno, biti doktor, pilot, biti Tito, biti nešto nedostižno, bio je cilj iz mašte svakog osnovca-početnika. Kasnije škola postane komplikovana i teška, posustane se, zastrani u lenjost, nemar, u najboljem slučaju u neki sport i gotovo je sa ambicijama. Ipak, bilo je mnoštvo i za one koji nisu bili spremni da idu dalje u svom školovanju pa su u odgovarajućim školama postali vrsni majstori raznih zanata i tako se kandidovali da budu korisni članovi društva.
Tada niko nije razmišljao o ovakvoj sudbini države u kojoj smo rođeni i odrastali. U spisku zanimanja koje smo učiteljici saopštavali nije bilo zemljoradnika, trgovca, konobara, čistača ulica, fizikalaca … a nije bilo ni pomena o odlasku u inostranstvo. Danas se eto, nalazimo u potpuno promenjenom sistemu, kako državnom tako ekonomskom, a pre svega u promenjenom sistemu vrednosti u kome biti doktor, inžinjer, ili majstor ništa ne znači. Biti novinar, umetnik, profesor ili nedajbože učitelj, u nekim sredinama je maltene sramota, jer nagoveštava neizvesnu egzistenciju, stalni pritisak javnosti i vrlo stresnu svakodnevicu. Nasuprot tome, biti političar pa makar lokalni, sasvim je poželjna varijanta.
Posle Drugog svetskog rada uništena država morala je iz temelja da se gradi. Ne samo infrastruktura i škole, bolnice i putevi – već i ljudi. Ne treba zanemariti vrlo nepovoljnu statistiku vezanu za pismenost, životni standard, socijalno i zdravstveno stanje stanovništva u predratnoj kraljevini i samo pomisliti šta je sve trebalo uraditi da nova država bude pristojno mesto za život. Sve to su morali da urade vrlo ozbiljni i stručni ljudi. Nije bilo mesta za nestručne, amatere i nedobronamerne, jer – trebalo je izgraditi i novo društvo bez lopovluka, korupcije i poltrona. Kako je država rasla rastao je i administrativni aparat pa je neminovno došlo i do pojave tih tradicionalnih devijacija u društvu koje su prosto eksplodirale nesrećnim krajem Jugoslavije. Nije to ništa novo i nije naš izum. Ljudi smo, svako želi da na lakši način pobedi neku nevolju i dođe do željene vrednosti bilo da je to posao, stan, auto ili njiva. I u onom oklevetanom Titovom jednopartijskom sistemu bilo je slično. Znao sam ženu, ćerku lokalnog partijskog funkcionera koja je ušla u partiju, sutradan se zaposlila i nikada je više nismo videli.
U novonastalim državicama, uz retke izuzetke sve se okrenulo naopako. Od samog početka došlo je do slučajne ili namerne eliminacije najboljih i najsposobnijih. Njihova mesta zauzeli su politički kadrovi i „loši đaci” koji su dovršili posao destrukcije pokojne države i društva, očigledno pogurani i ohrabreni spoljnim faktorom. Niz započet još u devedesetim kreiranjem takvog naopakog sistema vrednosti, nastavio se do danas instalacijom novih alata političke borbe uz obilnu upotrebu društvenih mreža i terenskih aktivista na svim nivoima i frontovima. Najzahvalniji su tzv. „botovi” jer mogu na mreži delovati, a da pri tom ne otkrivaju identitet. Ne manje važni su „ponavljači”, primopredajnici, obični ljudi, članovi i vojnici partije. Normalno je da svi deluju po zadatku, a razlika je verovatno u tome što botovi ipak moraju nešto da znaju, umeju ili bar prepoznaju dok ovi drugi koji samo dele sadržaj na mreži ne moraju čak ni da misle. Oni po zadatku dele sve i svašta bez obaveze da razumeju o čemu se radi, da li tom prilikom nekog vređaju ili čine neku drugu štetu očigledno im nije važno.
Žrtve su politički protivnici i neistomišljenici, novinari koji neguju realan i analitički pristup svom poslu, nevladine organizacije i aktivisti, pojedini intelektualci i ostali koji imaju kritički stav prema našoj stvarnosti i potezima aktuelne vlasti itd, spisak bi mogao da bude vrlo dugačak. To sve nije problem niti je neočekivano, oduvek je toga bilo. Oduvek je u politici bilo laži, podmetanja i preterivanja. Pogledajmo samo istoriju demokratskih pokreta i dešavanja u Vojvodini krajem 19. i početkom 20. veka: Jovan Jovanović Zmaj i Jaša Tomić, Ilarion Ruvarac i Jaša Tomić itd. ima toga još, da ne pominjem stranačke i dinastičke borbe u Srbiji i Beogradu početkom 20. veka koje su se završile brutalnom, krvavom likvidacijom dinastije Obrenović i skoro svih koji su gajili naklonost ka evropskim vrednostima. Ne mora ovo ništa da znači, ali je dobar primer.
U odnosu na ono vreme, danas imamo malo drugačiju situaciju. Zahvaljujući tehnološkom napretku svi ti politički i nepolitički instrumenti i alati postaju mnogo razorniji i ubojitiji. Nije ista laž iz 19. veka objavljena u nekim novinama i laž koja je danas plasirana na društvenim mrežama, mnogo puta ponovljena i obogaćena gnusnim komentarima. I to mi ne smeta, jer i jedna i druga strana mogu koristiti ista sredstva iako znam da se to ne radi (ali može). Problem je što ti ljudi koji plasiraju otrovne izmišljotine nemaju pojma o čemu se zapravo radi, ne poznaju i ne znaju ništa o onima protiv kojih su upućene i ne slute kakvu štetu tim ljudima čine.
Ima tu i manjka ličnog i kućnog vaspitanja i sumnjivih intelektualnih i karakternih osobina. A trebalo bi pomisliti: možda ljudi kojima su upućene „otrovne strele” botovske mašinerije imaju malu decu koja bi mogla da budu ugrožena nekim sumnjivim sadržajem na internetu, možda žrtve tog sadržaja imaju zdravstvene probleme pa će im ti „postovi” dodatno ugroziti zdravlje, možda im neke neproverene i paušalne optužbe mogu ugroziti posao kojim se bave, i tako dalje mogli bismo nabrajati do sutra… ali na kraju i ovo, možda su kritičari naše stvarnosti u pravu!!! Šta ćemo onda? Popljuvali ste ljude ni krive ni dužne, ljude koji su samo hteli da bude bolje, da svima bude bolje pa i vama. A vi ste ih vređali i ponižavali, ometali njihov život i živote njihovih porodica, a da pri tom niste pomislili kako bi vama bilo u takvoj situaciji? I sve to zarad jeftinih poena u sistemu stranačkih vrednosti koje veze nemaju sa stvarnim životnim vrednostima.
Ili je možda lakše da svi živimo u laži pa kako nam bude.