Sretoh se danas sa Božom. Nismo se videli godinama, ali me je negde kod Uspenske crkve ugledao kroz prozor automobila kako šetam i promatram novogradnju svuda oko sebe i ja sedoh do njega u auto, da oni iza ne čekaju i ne trube. Završismo u „Vagonu”, sedosmo okrenuti ka Tamišu i nastavismo priču, koju smo prekinuli pre mnogo, mnogo godina. Valjda da bi nekako napravio uvod, kao da je to neophodno posle toliko godina, Boža mi reče nešto što me je potpuno iznenadilo: „Ja ti tako”, progovori mirno i uz blagi smešak na licu, „dolazim ovde – da se sunčam”. Ponedeljak je, oko podneva, radni je dan, i dok jedni prodaju hamburgere, drugi leče pacijente, a treći voze putnike – on se sunča! Usred Pančeva, u ravnici, u novembru. Meni je to toliko nadrealno, ali u isto vreme i fantastično zazvučalo, da me je potpuno zateklo i iznenadilo i jednostavno ne odgovorih ništa na njegov neobični uvod, kao da je to – što neko u Srbiji, u Pančevu, u radni dan, u podne, odlazi da se sunča – savršeno normalna i obična stvar. A nije. Velika je i sjajna, gotovo nadrealna. U vremenu nedostatka vremena za sve, za porodicu, za prijatelje, za crkvu, za odlazak kod onih koji su nas davno ostavili ili za odlazak u najobičniju šetnju, u vremenu odrođenosti od svega što nam je pre samo dvadesetak godina bilo toliko blisko i uobičajeno, on je našao vremena za nešto što život čini lepšim, srećnijim i svodi ga na ono od čega je on uistinu i sastavljen – male stvari. Ta naizgled mala, ali dakako jako velika i važna stvar, nagna me na razmišljanje, imam li i ja tako nešto, što bih mogao uraditi, nešto malo a veliko, nešto naizgled obično, a neobično, nešto nebitno a meni jako bitno? Imam! Učinio sam to već nekoliko dana kasnije, te tu malu, nebitnu a bitnu tajnu, ostavljam za neko sledeće pismo.
Božu poznajem od srednje škole. Dakle trideset godina. Pre prvih višestranačkih izbora u Srbiji, pre 9. marta, mnogo pre pojave prvog mobilnog telefona (zbog koga nam je danas život toliko brz) ili Youtube-a i Google-a (zbog kojih danas mislimo da znamo mnogo više nego što uistinu znamo). Nikada ni on meni, a ni ja njemu, nismo spadali u prvi krug prijatelja i drugova – ali smo bili dobri. Imali smo različita interesovanja u to vreme – njega su interesovale devojke i automobili, a mene knjige i devojke. Knjige stavljam na prvo mesto jer za njihovo čitanje nije potrebno neko posebno umeće, već samo strast, a devojke na drugo jer je za njih potrebno pre svega umeće pa tek posle strast. Boža je, u to vreme imao više mnogo više umeća za devojke, a strasti za automobile, pa je i jedne i druge često i ležerno menjao, a meni su ostajale knjige za koje sam bio veći znalac. Devojke su malo pričekale. Ne dugo dodouše ni kod mene – jer će se ispostaviti da sam odlaskom na fakultet i ja otkrio neki skriveni talenat za njih. Ne znam da li je nešto Božinog umeća prešlo i na mene – ali i meni se nekako otvorio put. Siguran sam jedino u to da smo on i ja devojkama prilazili na potpuno drugačije načine – on je nekako uspeo da se još kao srednjoškolac „pročuje” i izađe na dobar glas u malom gradu, ne znajući da za njega radi najjače marketinško oružje ikada napravljeno – reč koja ide od usta do usta, i devojke su bez mnogo priče u ono vreme oskudice same „uskakale” u njegove triumph-e i mercedese – a ja sam trošio mnogo više vremena, pričajući o knjigama i pozorišnim predstavama i onim koje sam čitao i onim koje sam gledao, ali i onim koje nisam, a jesam, jer su u tom trenutku bile samo još jedan stepenik ka konačnom cilju.
Inače, Boža je oduvek imao novca. Roditelji mu nisu bili bogati, ali je otac, veštim rukama znao da napravi solidan imetak u Omoljici i da to svoje umeće delom prenese i na sina prvenca. Nikada to nije bio neki veliki novac. Njemu veliki novac nije ni bio potreban. Trebalo mu je toliko novca da u svoj dobar auto sipa dovoljno goriva, da u ono vreme sveopšte inflacije i besparice ima da devojci sa kojom je to veče bio plati piće ili joj kupi neki znak pažnje – i on ga je za to uvek imao, za razliku od mene koji sam se u to nevreme od devedesetih, potucao zimi po parku sa devojkom i jedino mesto gde sam odlazio bio je Studentski – jer je mene i društvo – Bane, jedan divni čovek, uvek puštao bez karte. Bili smo mu iz nekog razloga simpatični, a mora biti da mu nas je bilo i pomalo žao. Boža je do novca dolazio na različite načine – a jedan od njih bio je crtanje mesečnih karata za ATP. On je oduvek imao dara za slikanje i crtanje – i ATP-ove mesečne karte je bukvalno crtao drvenim bojicama, a one su izgledale toliko verno da su bile možda i bolje od originala. Lično sam se uverio u to, jer je kontrola u ATP-ovim autobusima, onim narandžastim, ružnim, nekoliko puta ulazila i ja im redovno davao „Božinu mesečnu” umesto prave, a ona bez problema prolazila pod njihovim „budnim” okom. Jedina razlika je bila što je prava koštala na primer 200 dinara, a Božina 20. Vremenom se još izveštio u svojoj „umetnosti” pa se pročuo – i to opet na onaj najbolji način koji je marketing kao nauka do sada smislio a koga on nije ni bio svestan – od usta do usta. Niko od nas nije imao ni trunke griže savesti, jer su taj tužni ATP krali svi – od dugogodišnjih mu direktora, pa sve do konduktera, pa je konačno završio tako kao što je završio – neslavno je nestao i otišao u istoriju.
Kako bilo, to je tada bio jedan od mnogih načina na koje se Boža dovijao i dolazio do para. Ja sam kasnije takođe počeo „lepo” da zarađujem, prodajući farmerke na novobeogradskom buvljaku sa jednim zajedničkim drugarom – Darkom, ali o njemu nekom drugom prilikom. Suviše je on živopisan karakter da bi na njega potrošio svega nekoliko rečenica, a i ne bi mu bilo pravo da na Božu odu tri strane, a na njega tričave tri rečenice, te ću mu ovde, povezavši ga sa mnom i sa glavnim junakom ove priče dodeliti par redaka, a priču o njemu ispričati nekom narednom prilikom. Darko je neko ko je rano počeo da se probija kroz život i zarađuje svoj hleb i to bežeći, najpre bih rekao, sa časova srpskog kod profesorke Dese Mrvoš (moj dobri drugar i danas ponekad ima dileme kada koji padež da upotrebi), a zatim kada je vremena ponestalo i sa osnova elektrotehnike kod čuvenog Milenceta. Vreme koje mu je škola tako velikodušno davala, trošio je na pijaci dilujući devize i u tučama sa lokalnim, već okorelim dilerima za svoj kvadrat ispred glavne kapije. I on je, a da o marketingu pojma imao nije, shvatao da roba mora da bude izložena da bi je kupac video, te se gurao ispred „kase”, to jest glavne pijačne kapije uzvikujući ono čuveno „devize, devize”, glasom umilnim poput mačeta, kako bi prolaznik, namernik, ono malo srebrnine što mu je u to ludo vreme ranih devedesetih preostalo – poverio baš njemu. Od Darka sam, a uz Božinu pomoć, naučio jednu važnu lekciju. Naravno obojica nisu imali pojma da će se – dok se dvojica tuku – treći okoristiti. A desilo se upravo to. Potukoše se njih dvojica jednom u školskom dvorištu i Darko izvuče deblji kraj. Jednom su se potukli i nikada više. Darko nakon dobijenih modrica mirno reče: „Jači je, dobio sam batine” i prihvati svoju sudbinu pobeđenog, mirno se povukavši sa bojišta. Ja tada shvatih da je – kada je protivnik jači – ponekad dobro povući se. Nisam to doduše baš uvek radio, ali poneki put mi je ova lekcija iz ’91 i dvorišta „Tesline” (škole) znala koristiti. Ovde ću još reći samo da smo se i Boža, koji je slušao AC/DC i ja koji sam slušao Partibrejkerse i Darko, koji je slušao Sinana Sakića i Halida Muslimovića – tada u to vreme, sasvim lepo slagali iako se van škole nismo svaki dan družili.
Maločas opisani Božin dar ponovo ispliva, kada mi on, dok tako sedimo i sunčamo se, pričajući o prošlim životima – iznenada pomenu nešto što me je opet iznenadilo i obradovalo. Veli, počeo je da slika. „Šta slikaš”, pitam ga ja – a on odgovori: „Jedrenjake”. „Zašto jedrenjake?”, upitah radoznalo, a on reče mirno, uz smešak: „Pa dopadaju mi se” i poče da prebira prstom po ekranu svog telefona, pokazujući mi najrazličitije, prekrasne, talasima i burama zapljusnute brigantine i golete, kojima neki zamišljeni mornari i danas plove po svetskim morima i osvajaju nove, neosvojene zemlje, ponosno pobadajući na njih svoje zastave.
Pitam ga dalje, radoznalo: „Šta radiš sa tolikim jedrenjacima?”, a on će, veselo „Pa prodajem ih, slike se kreću od 20 do 200 eura”, reče, verovatno zavisno od veličine platna i njegove sentimentalne povezanosti sa svakom od slika ponaosob. „Moram ti priznati”, rekoh, „da su slike sjajne i da meni kao laiku izgledaju neverovatno dobro, s obzirom na to da si ti neko ko nema nikakve slikarske škole”. On zadovoljno klimnu glavom i dogovorismo se da ja sa Janom i Anđelom, kada me budu posetile u Pančevu – svratim do njega da mu otkupimo koje platno i ulepšamo zid moje novoiznajmljene sobe na Kotežu I i njihovih devojačkih soba na novobeogradskoj Fontani.
I tako, dragi moj retki čitaoče, želim da znaš da u ovom gradu postoje i takvi ljudi, koji se sunčaju na keju, slikaju uživaju u malim stvarima i životna jedra znaju da uprave na siguran kurs, kao naš junak svoje jedrenjake. I ako nakon ove moje priče izađeš, makar i kratko i prošetaš kejom, učinićeš sebi i keju jednu malu, a ipak veliku stvar. A možda negde sretneš i našeg junaka kako se sunča…