„Oho, biće ovo prava poslastica za moje mališane”, pomisli kos ugledavši na suprotnoj obali reke razgranato stablo duda. Dobro je poznavao okolinu gnezda ali tek danas je primetio ovo drvo. Doduše ono se nije nalazilo na proplanku bogatom glistama i skakavcima, već dosta dalje, ali danas ga je malo jači vetar odneo čak preko reke gde dotad nije dolazio. Skakutao je sa grane na granu, a onda od mnoštva plodova izabere jednu dudinju koju je jedva obuhvatio kljunom i kad je vetar malo utihnuo polete pravolinijski prema gnezdu.
„Oho, evo pravog zalogaja za moje goluždrave junake”, uskliknu jastreb osmotrivši kosa sa litice na obali reke. Zamahnu par puta moćnim krilima, pa kad uhvati pogodnu vazdušnu struju, prepusti joj se balansirajući i bez ikakvog pokreta začas se nađe visoko iznad majušne crne ptice. Sve je trajalo vrlo kratko. Jastreb skupi krila, sunovrati se i u sledećem trenutku kos u samrtnom ropcu iz kljuna ispusti tamno crveni plod.
U paničnom strahu plod duda zatvori oči dok je padao prema mutnim talasima Dunava, a onda umesto u vodu ljosnu na meku travu ostrva neznatno se ugruvavši.
„Oho, evo pravog mesta da nastavim život”, pomisli dudinja kad otvori oči. I zaista svuda uokolo bujala je vegetacija. Plodno tlo raširi skute radujući se semenu koje je plod duda krio u sebi. Suvo lišće prekri semenke te jeseni, a u proleće kad je sunce ugrejalo zemlju, pukne tanani omotač semena i bledo-zelena klica se odazva pozivu sunca pa pohrli ka svetlosti.
„Oho, evo meni prinove. Evo meni novog ukrasa na zelenoj odeždi”, obradova se Ada-Kale ostrvo na sred Dunava u Đerdapskoj klisuri kad ugleda vršak izniklog duda. Radovala se ada svakoj novonikloj travci, žbunu i drvetu. Radovala se i svakoj novorođenoj bebi u kućama koje su ljudi na njenom hrbatu izgradili. Niko od njih, ni ada ni drveće ni ljudi, ni slutio nije kakva ih zlohuda sudbina čeka za stotinak godina.
* * *
„Oho, ovde je pravo mesto da se podigne brana”, zadovoljno promrlja inženjer osmotrivši vodotok i obe obale. Posle višegodišnjih pregovora i konsultacija političara i građevinskih stručnjaka dveju zemalja, zagrmeše mašine, kao mravi razmileše se ljudi sa zaštitnim šlemovima na glavama i sa obe strane poče da niče betonska brana hidroelektrane „Đerdap”.
* * *
„Oho, ovo je pravo drvo za bure”, klimajući glavom i ispitivački opipavajući koru drveta konstatova Simeon Spariosu, pinter iz Oršave, „staro je sigurno više od sto godina.” Na granama skriveni ispod lišća, na povetarcu ljuljuškali su se tamno-crveni plodovi duda. Pomoćnici majstor Simeona oko stabla rasprostrše impregnirane cerade i sledećih nedelju dana napuniše kace dozrelim plodovima. Onda zacijukaše testere prekače, začuše se tupi udari sekira i stoletni div, najveći dud na Ada-Kale, nemoćno posrnu, stropošta se uz jauk polomljenih grana i završi svoj život.
* * *
„Oho, kakav divan dan”, prozbori Ada-Kale okupana jarkom sunčevom svetlošću, ne sluteći da joj sledeći dani, uprkos sunčanom vremenu neće doneti trenutke radosti već nespokojstvo, brigu i na kraju panični strah. Voda je santimetar po santimetar počela da raste. Dešavalo se to i ranije. Obično s proleća kad bi obilne kiše i otopljeni sneg podigli nivo pritoka Dunava i sva ta silna vodurina pohrlila Crnom moru. Ali ovog puta sve je izgledalo drugačije. Voda nije nadolazila samo od izvora, već, činilo se i od ušća. Uzalud je ada očekivala da će kao i mnogo puta dotad rast vode da prestane. Ona je rasla i rasla i rasla, sve dok se talasi ne sklopiše i nad najvišom tačkom ostrva. I tada, Ada-Kale nemoćno sklopi oči pomirivši se sa neminovnošću svoga kraja.
* * *
„Oho, ovo je prava rakija dudinjara”, coknuvši ustima prokomentarisah dok mi je Simeon Spariosu pinter iz Oršave ponovo punio čašicu. „I kažeš da je ova rakija stara više od pedeset godina?”
„Da. Moj deda po kome sam dobio ime i čiji zanat eto, nastavljam”, odgovori mi tridesetogodišnji majstor snažnih ruku, „ispekao je rakiju od dudinja, a onda posekao stablo pred potapanje Ada-Kale i od njega napravio bure u kome je rakija odležala pedeset godina. Ostavio je ocu i meni u amanet da bure ne otvaramo dok rakija ne napuni pola stoleća. I evo otvorismo ga ove godine… Rakiju i ovu priču koristimo u reklamne svrhe. Moj zanat odumire, teško opstaje u konkurenciji sa plastičnim i prohrom posudama koje se sada koriste u prizvodnji i čuvanju rakije. Najviše pravimo i prodajemo ove buriće suvenire od deset i dvadeset litara.”
„Ali ovakvu boju i šmek ne mogu da naprave”, rekoh i izručih i drugu čašicu rakije. Simeon slegne ramenima. „A otkud da tako dobro govoriš srpski?”, upitah u nastavku.
„Pa majka mi je Srpkinja iz Čakova, Dositejevog rodnog sela. Tamo, sad već malobrojni starosedeoci Srbi, među sobom govore maternjim jezikom, trude se da sačuvaju jezik i običaje”, odgovori mi na korektnom srpskom sa pomalo arhaičnim prizvukom. „I zato su nam Srbi dragi gosti”, sa osmehom završi rečenicu. „Ispričaću vam jednu interesantnu priču u vezi srpskog jezika. U vreme Čaušeskua, kad je televizija bila tek u povoju, mnogi Rumuni, ovde u pograničnom delu Rumunije su naučili srpski gledajući vaš televizijski program… Neverovatno. A?”
„Da, interesantno. Televizija je moćan medij”, konstatovah. „Dobro, a šta će biti kad se rakija potroši?” upitah.
„Pa ostaće nam bure. Život ide dalje”, kao iz topa odgovori i od srca se nasmeja moj sagovornik.
* * *
„Oho, dobro mesto da se odmorim”, pomisli mala crna ptica i slete na drvo ispod koga smo sedeli Simeon i ja i zacvrkuta.
„Kos”, prokomentarisa Simeon u trenutku kad obojica podigosmo glave. Ptica otpeva svoju pesmu i prhnu. Majušna krila je odnesoše u pravcu Dunava.
Crepaja, 13. novembar 2020. g.