„Važno je što ste odmah prijavili odsustvo devojčice”, rekao je dežurni policajac u odeljenju za nestale, „veliki broj slučajeva rešavamo u prvim časovima nestanka. Obavestićemo vas čim nešto saznamo. Ne brinite, možda će se Nataša i sama pojaviti…”
Unezvereno smo trčali ulicama, žena i ja. Već je pao mrak, Nataša se nije vratila iz škole. Zvali smo besomučno celo popodne, drugarice, drugove, rođake, prijatelje…
„Ne, nažalost, još uvek ništa. Preduzimamo sve što je u našoj moći”, čuo sam obeshrabrujući glas inspektora iz slušalice mobilnog telefona, „tragamo za albino devojčicom u čijem je društvu viđena po izlasku iz škole. Budite strpljivi…”
Ova neizvesnost je neizdrživa. Prošlo je dva dana. Poludeću. Pušim po dve kutije dnevno, ne mogu da spavam. Žena je doživela nervni slom. Samo plače. Nikakvi sedativi ne pomažu.
„Ništa, ništa novo”, jedini su odgovori koje svakodnevno dobijamo od policije. Košmar u glavi mi se malo sredio. Uspevam da povežem misli, da logično razmišljam. Moram nešto da preduzmem. Jedini trag je albino devojčica sa kojom su Natašu viđali nekoliko puta po izlasku iz škole. Niko je ne poznaje. Pojavila se iznenada, niotkud. Danas sam ceo dan presedeo u kolima ispred škole, u suludoj nadi da će se ta devojčica pojaviti. Uveče sam seo za računar. Pregledao fotografije albino devojčica na netu. Bože, sve su slične. Svetla kosa, ustvari potpuno bela, bez pigmenta i obrve i trepavice, oči svetlo plave, koža svetla, ružičasta. Greška u hromozomima, nedostatak melanina uzrokuje pojavu albinizma, pročitao sam. Prvi zraci sunca su me odvojili od ekrana. Gubim vreme. Oči su me pekle kad sam ustao sa stolice. Zavirio sam u spavaću sobu, žena je spavala. Slomio je umor i sedativi. Skuvao sam kafu i zapalio. Kafa, cigarete, kafa, cigarete i poneki sendvič, osetio sam vrtoglavicu, slabost. Ne vredi ovako. Ako nastavim mogu samo da se razbolim, biću beskoristan. Jaja su bila u kartonskoj kutiji u frižideru i komad slanine. Kajgana me je povratila. Um mi je postao bistriji, čini mi se. Misli staloženije. Ušao sam ponovo u Natašinu sobu. Osvrnuo se. Krevet je bio namešten, zategnut. Naučila je da sama sređuje svoju sobu. Seo sam za pisaći sto izvlačio fioku po fioku. Preturao po sveskama, beležnicama, crtežima. Bila je talentovana naša Nataša. Lepo je pisala sastave, dobijala petice na pismenima, objavili su jednu njenu pesmicu u dečijem listu. Obožavala je likovno. Nataša odlično crta, govorila je nastavnica iz likovnog… Pogledao sam crteže. Veoma verno prikazan pogled sa naše terase. Krovovi, satelitske antene, poneka televizijska i Dunav. Deo Dunava koji se otima iz zagrljaja solitera… Mačići u kovitu igre… Portret devojčice, neke drugarice, sigurno. Još jedan portret iste devojčice. Onda portret obojen vodenim bojama. Poskočio sam. To je to. Kosa neobojena, ponegde samo označena sivkastom nijansom, a oči… zenice crvenkaste kao u kunića. Na dnu crteža u desnom uglu, pisalo je Andrea.
„Andrea, Andrea, Andrea!”, bubnjalo mi je u glavi. Kao da mi se sva krv sjurila u glavu. Onda sam grozničavo pogledao ostale crteže. Andree nije bilo ni na jednom. Ponovo sam pregledao fioke. Listao sveske. Opet šok. Preseklo me je preko stomaka kad sam listajući svesku tvrdih korica pročitao:
„Andrea je tako dobra, nije mi jasno zašto je sama? Nema ni jednu drugaricu. Zato što je drugačija, valjda?”
Počeo sam pažljivo da čitam napisano, od prve strane.
„Ne, ovo nije… Ni ovo”, tek na nekoliko zadnjih stranica je pominjala Andreu.
„Traži tatu”, napisala je Nataša, „nestao je. Moram da joj pomognem. Ostala je sama. Mama joj je umrla kad je Andrea imala četiri godine. Opet je plakala. Oči su joj bile blistave od suza, a te suze, kao da su bile crvene. Od njenih zenica, kao krvave…”
Na sledećoj strani pisalo je:
„Danas smo ulazile u cev. Andrea je sigurna da će tamo da nađe tatu. Bilo me je strah. Hodale smo pognute, zidovi su bili hladni… Nismo ga našle.”
„Opet smo ulazile u neke cevi. Na gradilištu. Bile su naslagane u nekoliko redova. Dole pet, a na vrhu jedna. Sad sam se manje plašila. Andrea je dozivala: Tata, tata… Salvatore! nije se odazvao. Sutra nastavljamo”, pisalo je na kraju poslednje ispisane stranice.
Zgrabio sam crtež i svesku, seo u auto i odjurio u policijsku stanicu. Na ulicama tek poneki automobil i retki ranoranioci. Inspektor koji vodi slučaj još nije stigao. Sačekao sam u holu.
„Ovo će da nam bude od velike koristi. Imamo imena. Mada… prošlo je već dosta vremena. Znate, što više vremena prođe šanse su sve manje. Pogotovo kod otmica, a ovo, po svemu sudeći može da bude otmica. Potražićemo pomoć od kolega iz Interpola”, rekao je inspektor sve vreme mi držeći ruku na ramenu.
Nije mi se išlo kući. Da li da uopšte pominjem ženi moje otkriće. Vozio sam besciljno. Nisam obraćao pažnju na to kuda idem. Stao sam na kočnicu kad sam kroz žičanu ogradu gradilišta ugledao poređane metalne cevi. Dole pet, a na vrhu jednu. Ušao sam u ograđeni prostor. Radnici sa zaštitnim šlemovima na glavama sedeli su na praznim paletama i doručkovali.
„Jeste li možda videli pre nekoliko dana dve devojčice ovde? Crnka sa konjskim repom i plavuša, zapravo, albino?”, sa nadom sam upitao. Odmahivali su glavama.
„Crnka se zove Nataša, a ova druga Andrea”, uporan sam, „molim vas razmislite, Nataša je moja ćerka, nestala je pre pet dana.”
Odmahivali su glavama žvaćući i pomalo začuđeno me gledali.
„A šta bi devojčice radile ovde na gradilištu?”, upitao je jedan od njih između zalogaja.
„Tražile su Andreinog tatu, tatu albino devojčice. On se zove Salvatore.”
„Ne nismo videli nikakve devojčice.”
Pogruženo sam pošao prema izlazu.
„Hej, burazeru stani! Sačekaj.”
Zastao sam. Prišao mi je postariji suvonjav čovek. Skinuo je šlem, provukao prste kroz prosedu kosu, a onda protrljao neobrijanu bradu, kao da okleva.
„Ne, nisam video devojčice, ali poznajem Salvatorea i Andreu. Zapravo poznavao sam ih. Ovo će da zvuči neverovatno, ne verujem da će biti od pomoći, ali moram da ti ispričam.” Zapalio je cigaretu i ponudio je i mene. „Bio je to moj prvi teren u inostranstvu 1987. Libija. Još je Gadafi bio živ. Ja sam varioc. Tada sam radio u ’Janku Lisjaku’, dobra firma, dobro vreme, iz milošte i zezanja smo našu firmu zvali ’Žan Lisijan’“, uzdahnuo je i povukao dim, „radili smo u pustinji na nekom cevovodu. Uglavnom noću. Vrućina je po danu bila nepodnošljiva. Nisi smeo da pipneš cev, opekao bi se. A kad dune vetar… Pustinjski vetar je užasan. Italijani su vodili posao, mi smo bili podizvođači. Naš posao je nadgledao Salvatore, inženjer, Italijan. Lafčina. Kol’ko puta se samo zapio sa nama običnim radnicima. Imao je istetoviranu glavu vuka na ramenu. Svakog dana je dolazio u pustinju na trasu i vucarao tu albino devojčicu, ćerku Andreu. Žena mu je umrla kad je devojčica imala četiri godine, pričao nam je, i otad devojčica ide snjim na teren. Naučili smo ga da govori srpski. Brzo je kapirao. Prvo psovke, naravno. Kad je bio ljut, vikao je na italijanskom, ali svaka druga rečenica dok nas je grdio bila je: U pičku materinu… He, he. Al bi se brzo odljutio. Će da sredimo, govorio je opet na srpskom kad bi se smirio. I Andrea je naučila srpski… Obično je dolazio džipom. Jednog dana je uzjahao kamilu, to su ispričale njegove kolege i ćerka, i pošao kod nas. Počeo je da duva vetar. Nikad nije stigao i nikad ga nisu našli. Jebiga…”, bacio je opušak i zgazio ga petom, „ne znam šta je bilo sa tom devojčicom, sad bi imala blizu pedeset godina, sigurno nije ta koju tražiš, ali podudarnost je frapantna”, završio je priču i otišao svojim pajtosima.
Stajao sam neko vreme zamišljen. Nekakva uznemirenost me je obuzela. Priča je bila neverovatna, ta podudarnost do u detalje, me je kopkala. Polako sam krenuo ka kapiji razmišljajući.
„Andiamo, idemo”, začuo sam glas. Albino devojčica je stajala nekoliko koraka od mene. Bio sam paralisan. Zatvorio sam oči i u neverici zatresao glavom. Devojčica je još bila tu. Pošao sam za njom. Radnici nisu obraćali pažnju na nas. Ušla je pognuta u jednu od cevi. Pokušao sam da je pratim savijenih kolena, sagnut, ali sam leđima strugao po gornjem delu cevi. Spustio sam se na sve četiri. Devojčica se osvrnula i rukom me požurivala. Iako su cevi bile duge desetak metara, činilo mi se da se krećemo već satima, a svetlost na kraju nije izgledala bliže. Sve više sam zaostajao. Devojčica je nestala. Strah me je obuzeo.
„Andrea!”, viknuo sam, „Andrea!”, nije bilo odgovora. Pogledao sam iza sebe. Otvor cevi je bio podjednako udaljen kao i ovaj ispred. Žurio sam četvoronoške, koliko sam mogao, ali kao da sam se kretao u mestu. Počela je da me hvata panika.
„Upomoć! Ljudi, upomoć!”
Vazduh je bio nekako gust, kao da ga gutam, a ne udišem. Začuo sam hujanje vetra. Pustinjskog vetra, a zidovi cevi su postajali sve topliji. Kolena i dlanovi su me pekli. Neprekidno sam išao napred. Znoj me je probio. Urlao sam izbezumljen…
* * *
Probudio sam se u bolničkom krevetu. Šake i kolena su mi bili u zavojima.
„Tata, tata! Pogledaj, i ti i ja imamo istu tetovažu.”
Nataša, moja Nataša je stajala pored kreveta sa majkom koja je zadržavala suze. Na ramenu je imala istetoviranu glavu vuka, a šake su joj bile u zavojima.