Došli su nam gosti. Nezvani.
Nije važno, u našoj kući uvek je bilo mesta za svakog. Čekali smo ih na vratima, kao što se gosti dočekuju. Oni su ušli kroz prozor. Napravili štetu, polupali sve, blatnjavom čizmom ugazili tepih kojim smo se tako ponosili. Naše su slike sa zida nestale, a osvanule neke nove, bezvredne …
Odbili su pruženu ruku, hleb i so, rakiju za dobrodošlicu, slatko od malina i čistu, hladnu bunarsku vodu, počupali bosiljak, pogazili baštu i izgrebali nebo. Po njivama su nikli neki novi putevi kojima su nepoznate, goropadne spahije razvlačilie naš hleb da njime hrane svoje pobesnele pse. Korov je za njima rastao ostavljajući po praznom nebu bez ptica, neizbrisive ožiljke. Po tragu gosta batrgali su se pohlepni, krvožedni glodari i puzali ljigavi gmizavci otimajući jedan od drugog preostali plen.
Kada gosti ogladne ostaviće naše oglodane kosti na miru i poći dalje u potrazi za novom trpezom. Čije će tada biti naše nebo, naša zemlja, a čiji ćemo biti mi?