Od svih pojava u kulturi, teško da se nešto toliko promenilo u relativno kratkom vremenskom periodu kao muzika i naravno film. Tim promenama je najviše doprineo tehnološki napredak. Pravac u kome se razvijala muzika i „umetnost pokretnih slika” bitno su odredili način komuniciranja sa publikom, sredstva i postupke masovne komunikacije i pre svega – cenu kulturnih ostvarenja. Stvoren je novi način da se publici željnoj zabave i senzacija, na dopadljiv način ispričaju neke nove priče koje bi oni kupili za male pare (radio i TV pretplata, karta za koncert ili bioskop, šarene slike idola na stranicama jeftinih novina i slično) i time ispunili svoje praznjikave živote upropašćene serijom ekonomskih kriza i ratova. Mislim pre svega na period između Prvog i Drugog svetskog rata i posle Drugog svetskog rata.
Tehnološki napredak je zaista bio presudan za stvaranje modela pop (popularne) kulture. Radio aparat, TV i u manjoj meri štampani mediji, od pop kulture stvorili su globalni fenomen. Stvoren je novi biznis, nova zanimanja i novi sistem vrednosti, ideal da se sa malo truda i nešto više talenta može zaraditi brdo para.
Preko bare se sve to odlično uklopilo u „Američki san”, ali prvi modeli te subkulture i niznisa stvoreni su u Britaniji. Sve je to nekako preplivalo okean i u Americi našlo pogodan ambijent za dalji razvoj i širenje. I dok se film skrasio u novokomponovanom Holivudu, muzika se fuzionisala sa već postojećim bluz formatima, dobila ritam i između dva rata i tokom pedesetih i sve do polovine šezdesetih, izrodila niz autora koji su seme rok muzike posejali po svetu i vremenu. Teško da se istorija rok i pop muzike može zamisliti bez Čaka Berija, Elvisa Prislija, Džeri Li Luisa, Bitlsa, Stonsa, Džimi Hendriksa, Dženis Džoplin… energije Woodstocka pa i Exit-a i mnogih drugih… priča nije gotova. Još će mnogo stranica Vikipedije biti ispisano i ko zna koliko sati snimaka na Youtube.
Nikola Nešković, prvoborac nove muzike na novoformiranoj YU sceni, verovatno je zaslužan za promociju pop i rok muzike na Radio Beogradu, tada najslušanijem. Ekspanziju rok muzike u vreme ljutog socijalizma ometali su kako politički faktori tako i nedefinisan kulturni model koji se svodio uglavnom na tradiciju, lake note tipa šlagera i balada i kvaziozbiljna muzika koja se forsirala kako se omladina ne bi „kvarila” tim đubretom sa zapada. Ipak, tu je bio Radio Beograd, Radio Luksemburg, ploče koje su stizale u zemlju raznim kanalima i prva gostovanja džez muzičara, a kasnije i pop grupa. „Džuboks” i omladinska štampa, „Minimaks” i malo kasnije di-džejevi na radiju (Marko Janković, Sloba Konjović, Vlada Džet i drugi ), mogli bismo ih nazvati i čuvarima rock’n rolla u našem velikom dvorištu.
Gotovo u isto vreme kada se seme rock’n rolla primilo na čitavom YU prostoru, Crepaja je postala značajna kota na pop-rok mapi i to ne samo u južnom Banatu. Nekoliko Crepajaca odlazi u London, nošeni potrebom da „na izvoru” nabave nove kvalitetne instrumente, poslušaju omiljene bendove i uvećaju fond ploča, da bi ubrzo postali važna karika kod nabavke instrumenata na muzičkom tržištu bivše nam države.
Polovinom šezdesetih nastaje prva crepajačka pop-rok grupa Plamteće zvezde. Prvi pravi VIS (vokalno-instrumentalni sastav) bio je Alfa Kentaur osnovan 1968. Kasnije, na tom temelju nastaje čitav niz bendova (Payax, Summertime, Parobrod). Mnogo je muzičara prošlo kroz te grupe, a neki od članova i osnivača i danas sviraju u Dead Mondays i Dvesto +. Dušan Gluvakov, Bora Poznatov, Dušan Genc, Milenko Dabić, Đura Ćosić… i mnogi drugi i na kraju Bane Gluvakov. Svirke su bile uglavnom lokalne, ali sviralo se i po Pančevu, Beogradu, pa i po inostranstvu. Nikola Milošev †, Bobi Mihajlović†, Paja Matić †, Mića Maks – Mića Hendrix bili su takođe tu, ali o njima drugi put. Valja se samo podsetiti.
Problem skoro svih lokalnih bendova bio je repertoar. Da li zbog činjenice da članovi nisu imali formalno muzičko obrazovanje ili što je bilo lakše skidati i svirati tuđe poznate pesme – svejedno, autorskih pesama je bilo vrlo malo. Drugi problem nastajao je prilikom „skidanja” strane muzike i odnosi se na, i danas postojeću, jezičku barijeru. U lokalu se u najvećem broju škola učio ruski jezik, a pesme koje je publika volela bile su uglavnom sa engleskog govornog područja. Kako je pevač koji je učio ruski, a nikada nije govorio engleski razumeo i pevao neku pesmu na engleskom? Snalazili su se, imali su neku transkripciju, uputstvo kako se izgovara tekst na engleskom u srpskohrvatskoj varijanti. I to je prolazilo. Publici ionako nije bilo mnogo važno kako i o čemu se peva. Cilj je bio zabaviti se, smuvati neku žensku, popiti nešto, a za pesme koga briga. Repertoar se delio na brze i spore stvari, a sve u svrhu ostvarenja pomenutog cilja.
Da je muzičko obrazovanje ipak nešto značilo, govori i sledeća anegdota. Crepajački bendovi su imali svoje ozvučenje i da bi otišli na svirku u neko drugo mesto bio im je potreban manji kamion za transport sve tehnike. Obično bi ih u vreme sedamdesetih i osamdesetih vozio Nikola Ripčev ( Nikola Živkov) koji je imao odgovarajuće vozilo. Jednom prilikom svirali su u Beogradu u nekoj velikoj sali u kojoj su na bini imali skoro svu instalaciju i pored toga veliki klavir. Crepajci su unosili zvučnike i svoje instrumente, a Nikola se nezainteresovano šetkao po velikoj bini. Tako je došao do klavira, seo na stolicu i počeo da svira. Lepo i bez greške odsvirao je neku melodiju i počeo da malo improvizuje. Beograđani, organizatori koncerta u čudu su zastali gledajući u starijeg, debeljuškastog čoveka, neobrijanog i malo zapuštenog, u pohabanoj šoferskoj kožnoj jakni kako znalački prebira po dirkama koncertnog klavira. Crepajci bi u prolazu samo dobacili: „Ma, to je samo naš šofer. On ne svira sa nama, mi to radimo malo bolje.” Naravno da nije bilo baš tako, jer čika Nikola je bio vrstan harmonikaš sa ogromnim iskustvom kome klavir nije bio nepoznat, a moguće je da je imao i neko muzičko obrazovanje.
Mlađe generacije muzičara lakše prevazilaze problem sa stranim jezikom i tekstovima pesama. Ali, u vreme bez interneta, bez tekstova odštampanih u nekom muzičkom časopisu nije bilo lako skinuti tekst pesme koja se može čuti samo na radiju ili u retkim prilikama sa gramofonske ploče. Pevanje na nekom trapavom engleskom jeziku uopšte nije bilo lako. A kada su muzičari ostarili… ko će sad da uči jezik?! Uostalom, važan je prepoznatljiv ritam, melodija i zabava, a sve ostalo je sporedno. Niko tu nema neki problem osim slušalaca koji dobro govore taj jezik. Desilo se da je nastup lokalnog benda pratio neki Englez u društvu svog prijatelja Rusa koji inače dobro govori engleski i pomalo razume srpski. Svira lokalni bend neku poznatu pesma Rolling Stones-a ili nekog takvog benda, pevač peva na svojoj varijanti engleskog, publika cupka u ritmu. Englez sluša, pa kaže Rusu: „Dobro sviraju momci, samo ne znam… na kom to jeziku pevaju?”. „Nemam pojma, valjda na srpskom” – reče Rus.
Na kraju, ništa to nije važno. Sve je ionako samo Rock’n’Roll.