Svako od nas u svom rodoslovu ima bar jednu hrabru i jaku ženu koja nije prihvatala nametnuto, koja se na svoj način, sebe radi i radi života svojih potomaka, borila i osvajala nove slobode, a istovremeno čuvala skromna prava koja je stekla.
Naše pretkinje su, istorijski posmatrano, uvek živele u teškim vremenima koja su obeležili ratovi, okupacije, stradanja i krize. Sigurno da svako od nas, što po sećanju ili porodičnom predanju ili ličnom doživljaju ovog momenta dok čita, već ima u glavi ime žene koja je simbol porodične hrabrosti i snage.
Naše Draginje, Mirjane, Darinke, Snežane, Olge, Miroslave, Ane, Gordane, Milosave, Desanke, a sve zajedno lokalne liderke svog vremena, jer su bile spremne da tiho i nenametljivo, a ipak odvažno za tili čas naprave plan preživljavanja, ili „od jednog dinara naprave dva”, da čuvaju ratnu siročad, neguju i štite ranjenike, brinu o domaćinstvu dok su muževi, braća, očevi u ratu, jer su uspele da, današnjim rečnikom izlobiraju kod muških suverena jedan delić svoje autonomnosti, pa makar se to ogledalo u pravu da najpre deci i starima pripreme ručak, za razliku od tradicionalnog običaja da kašika ide prvo radno sposobnim muškarcima.
One su te koje su čvrstim vezama, solidarnošću i zajedništvom pomagale svojim slabijim, uplašenim, neodlučnim komšinicama, rođakama, prijateljicama. One su te koje su ugrađivale ciglu po ciglu u zajedničku nam kuću društvene jednakosti i koje su za nas osvajale pravo glasa i pravo na odlučivanje.
Zbog svih njih, bezbroj hrabrih i odvažnih imenih i bezimenih žena u prošlosti, ali i sadašnjosti, nemamo prava da pristanemo na manje od onog što jesu stečena prava i slobode.
Nemamo prava da se učaurimo u svoj mikrosvet i sklanjamo pred napadačima koji iscrtavaju mete pored imena političarki, aktivistkinja i svih onih drugih žena koje javno iznose svoje stavove, pred naletom onih koji prete i pozivaju na nasilje ili ucenama žele da ih ućutkaju, dok stojimo pred ogledalom, pravdavajući se sebi, kako to nije naša tema, jer ne ugrožava nas, već neku drugu.
Ovo jeste naša tema, jer ako danas institucije i mehanizmi države ne štite Nju ili Njega, zašto bi sutra Tebe? Danas se u Srbiji teško osvajani i dostignuti nivo ljudskih prava dovodi u pitanje. Danas (ne)činjenje nadležnih proizvodi strahove kojima se blokira svaki vid reakcije i na taj način se urušavaju svi naši mikrosvetovi.
Samo u ovoj godini koja troši svoje poslednje dane, svedoci smo sve izraženijeg straha žena od gubitka posla, uslovljenog (ne)pristupanjem političkoj poziciji, straha za bezbednost dece i svoje lične na javnim prostorima, naročito na onim mestima gde nije postavljena javna rasveta ili se ona ne održava redovno, straha od nemogućnosti plaćanja troškova zdravstvenih usluga, straha od samovolje donosioca odluka…
Krivulja nasilnog kriminala u Srbiji raste. Kada imate uslove koji pogoduju, kao što je mekano zakonodavstvo, nesređene socijalne prilike, osiromašenje stanovništva, nezaposlenost, neadekvatnu zdravstvenu zaštitu, odsustvo blagovremene i efikasne reakcije na saznanje o nasilju, onda imate splet u kome je žena višestruko ugrožena.
Kada građanke, koje s pravom očekuju podršku sistema za rešavanje svojih egzistencijalnih potreba i problema, nailaze na višestruke prepreke, često i na zatvorena vrata nadležnih, onda su upravo ti efekti prepuštanja žena stihiji ekonomskih i društvenih promena bumerang, koji se vraća kao nasilje koje se rasipa unutar društva, a što nam se evidentno već dešava.
Otuda imamo obavezu da govorimo javno, ali ne samo tokom 16 dana kampanje zarad borbe protiv nasilja, već svakog dana u godini. To dugujemo i našim hrabrim pretkinjama, imenim i bezimenim. To dugujemo našoj deci.
Što više nas bude otvoreno govorilo, strahova će biti sve manje. Ako je moć politike ta od koje zavise naša prava, menjajmo politiku.
Jer, ko će ovde, na ovoj i u ovoj zemlji dostojanstveno živeti ako mi odustanemo?