Deda je kao i obično i tog popodneva došao sa posla, samo je delovao malo umorno, uzdahnuo je i obrisao ćelu džepnom maramicom.
„Stojanka, skuvaj kafu”, zamolio je mamu. Onda je izašao na ulicu i seo na klupu koja je bila ispred kuće u hladu bagrema.
„E, komšije moje od danas ćemo imati više vremena da se družimo”, čuo sam ga kako govori deda Miti i deda Lalici, komšijama s leve i desne strane. Nisam znao zašto to govori, a onda sutradan nije otišao na posao, ni prekosutra… Već sam navikao na njegov celodnevni boravak u kući i često pominjanu reč penzija, kad jednog dana deda isprati poštara. Video sam da mu je ovaj pre toga uz kafu izbrojao novac i da je deda nešto potpisao.
„Hajdemo kod Alvara na sladoled”, rekao je i uhvatio me za ruku. On je popio bozu, nije jeo sladoled.
„Doviđenja gosn Mirko, dođite opet i obavezno povedite ovog deliju”, rekao je Sadri, najstariji iz brojne albanske porodice. On je sa braćom i sinovima u centru sela držao poslastičarnicu. Njihove žene, odnosno sva ženska čeljad su živela negde u Makedoniji, a muškarci ovde u Banatu. Onda se lako naklonio i sunđerom obrisao mermernu ploču stola. Šake su mu bile rumene i vlažne. Deda se osmehnuo i pomilovao me po kosi. Ja sam u međuvremenu već uspeo da pojedem dve kugle, grickao korenet i lizao kapljicu otopljenog sladoleda koja se lagano slivala i pravila lepljivi trag po prstima i podlaktici. Da uzgred pomenem, u to vreme, nikad nisam čuo da neko zlurado izgovara reč Šiptar, ali je bilo uobičajeno da kažemo idemo kod Turčina na baklavu ili sutlijaš.
„Deda, a jel penzija kad poštar donese pare, a ti me vodiš na sladoled?”
„Pa, izgleda da jeste”, nasmejao se deda, „ali nije samo to”.
Nisam znao na šta je mislio kad je rekao „ne samo to”, ali ubrzo mi je kupio dečiji bicikl, a sestri lutku.
„Zašto me deda ne uči da vozim bicikl”, pitao sam tatu koji je trčkao za mnom pridržavajući sic bicikla.
„Pa, star je. Ne može da trči”.
„Aaaa, zato je u penziji, zato ne radi više, što je star”, zaključio sam.
Sedeo je deda na klupi i sa uživanjem posmatrao kako napreduje moje učenje vožnje bicikla. Smejao se kad bih ponekad pao i brisao mi prašnjava i oguljena kolena. Grdio me je kad sam kasnije, već stekavši neko iskustvo, pokušavao da vozim „bez ruku”.
„Politiku“ je čitao svaki dan, a meni petkom kupovao „Zabavnik”. Terao me je da sam čitam. I čitao sam. Mikija, Šilju, Paju Patka, Bim i Buma i naravno, na naslovnoj strani Flaš Gordona. Onda je jednog dana uzeo makaze i iz „Politike” izrezao porudžbenicu i popunio je gotovo kaligrafskim činovničkim rukopisom. Sa sledećom penzijom stigla su dva velika paketa zavijena u braonkast pakpapir. Sestra i ja smo radoznalo posmatrali kako se iz papira pomaljaju raznobojne korice.
„Ovo je za tebe”, rekao je i pružio mi knjigu žućkaste naslovne strane na kojoj je bila slika dečaka sa čudnom kapom na glavi. Bila je to neka vrsta šubare sa koje je pozadi dečakove glave visio prugast rep. Ispod slike je ćirilicom pisalo „Dejvi Kroket”.
„A ovo je za tebe”, reče mlađoj sestri i dade joj slikovnicu sa slikom lutke na koricama koja se zvala „Juca”. Dok smo mi prelistavali upravo dobijene poklone, on je na policu poređao ostale prispele knjige. Često sam se penjao na stolicu i uzimao te „debele” knjige. Morao sam da upotrebim reč debele, jer, bogami za moje nejake ruke, ne samo da su bile debele, već i teške.
„Dejvi Kroket” je bila druga moja knjiga. Prvu knjigu mi je kupio stric za osmi rođendan, „Priče partizanke”. No Dejvi Kroket me je osvojio. Lako sam se preselio u divlje šume Tenesija i sa puškom u ruci jurcao za vevericama, vrebao rakune i dabrove. Bio sam lovac i traper u mokasinama i odelu od jelenske kože sa resama. Tako je počelo moje druženje sa knjigom. Posle toga sam stegnuta grla pokušavao da zadržim suze dok sam čitao potresnu knjigu „Ne okreći se, sine”, pa se opet vratio američkim šumama uz „Poslednjeg Mohikanca”, knjigu iz serijala „Kožna čarapa” Fenimora Kupera, onda se preselio u Francusku čitajući „Četrdeset pet vitezova” A. Dime. Nizale su se knjige iz školske lektire: „Magareće godine”, zatim Žil Vern i njegovi romani „Tajanstveno ostrvo” i „Dvadeset hiljada milja pod morem”, pa prve knjige iz seoske biblioteke, Remarkova „Tri ratna druga”, „Trijumfalna kapija”, Perl Bak… i najzad knjiga koja me je oborila s nogu. Čitanje te knjige se poklopilo otprilike sa moji prvim pokušajem da se krišom obrijem. Bio je to Hemingvej i „Sunce se ponovo rađa”. Knjiga koju sam do sad ni sam ne znam koliko puta pročitao. Onda sam usporio sa čitanjem. Počeo sam da zagledam devojčice, da primećujem njihove obline, da razlikujem boju kose ili očiju (ranije na to nisam obraćao pažnju), počeo sam da primećujem prve osmehe drugarica, pojavili su se prvi leptirići u stomaku, pa su se prsti preselili sa listova knjiga na zapupele grudi devojčuraka i na žice gitare… Kasnije sam čitao povremeno, kad moram, kad me nešto posebno zainteresuje, ali mnogo manje nego u detinjstvu. I tako sve do dana kad sam izašao na ulicu i rekao komšijama da ćemo odsad imati više vremena da se družimo. Da, sada imam vremena na pretek. Dovoljno i za druženje i za čitanje. Na polici, doduše već izbledeli i krezubi, stoje kompleti iz paketa koji je deda onog dana raspakovao, Nušić, A. Dima, Dž. Fenimor Kuper, „Ben Hur” I i II deo, Dostojevski, ali nema „Dejvi Kroketa”. Zagubio se negde u lavirintima detinjstva.