Sebi sam došao kao da se budim iz dubokog sna. U trenutku kad sam otvorio oči nije mi bilo jasno da li prisustvujem rađanju ili zalasku sunca. Obzorje predamnom ukazalo se u vidu tanane plavkaste niti koja jasno razdvaja poput čađi crnu masu beskrajne banatske ravnice od neba, tamnog, neobojenog plavetnilom koje je, tu iznad mene ili do maločas bilo, svetlo i plavo, ili će tek takvo biti. Kao da se svetlost i tama bore za prevlast. Ležao sam nemoćan. I u mom telu se takođe vodila borba između svetlosti i tame, između života i smrti.
* * *
Niti ja, niti turski stražari sa vrha Vršačke kule nismo mogli to da vidimo, ali gavrani na suvoj bagremovoj grani iznad vladičanskog konaka bili su svedoci neobičnog prizora.
Dva đakona pomagala su vladici Teodoru da obuče odoru. Spremao se za jutarnju molitvu. Kad se kapak na prozoru nekim čudom treskom otvorio, kandilo u odaji zatreperi.
„Zatvori, sinko, kapak, promaja će da ugasi kandilo”. Zaustio je vladika još nešto da kaže, ali je zastao začuđen u trenutku kad bleštava svetlost obasja prostoriju. Dva bela goluba zalepetaše krilima uletevši kroz prozor. Odjednom, njihovo perje se razleti po prostoriji, a golubovi nestadoše. Iz guste magle, u koju se sada preobrazi prethodna bleštava svetlost, dok je perje još lebdelo padajući sve niže, iskorači starac zaogrnut plaštom koji je bio ukrašen plavim krstovima. Sveti Sava. Vladika klekne, a đakoni padoše ničice pred svetiteljem. Samo dve reči je izgovorio Sveti Sava, stavivši ruku na pognutu vladičinu glavu: „Vreme je”. Kad je poslednje golubije pero dodirnulo kameni pod vladičanskog konaka, lik sveca vaznese se put nebesa.
„Sveti Sava nam je poslao poruku”, širila se, prvo kao šapat pa prerasla u usklik, vest po Banatu.
„Srbi! Sinovi Nemanjića! Pohodio me je duh. Duh Svetog Save”, grlenim glasom nam se obratio vladika, „dignimo glave! Vreme je da se suprotstavimo turskom zulumu. Sveti Sava će nas zaštiti od ugnjetačkog jatagana. U ovom svetlom trenutku, Sveti Sava je uz nas. Za slobodu, uz blagoslov Svetog Save, u pobedu!”
„Za slobodu! Za Svetog Savu!”, zaorilo se iz hiljada grla. Niz kičmu mi se spustiše žmarci dok sam uzvikivao.
Vladika visoko podigne barjak sa likom svetitelja. Jasno sam video suze u njegovim očima, suze izazvane ushićenjem.
* * *
Kao dva talasa sudarile su se dve vojske. Prštalo je na sve strane nalik gromu kad udari. Sablje su sevale, konji i ljudi padali. Začula se njiska kopljima proburaženih konja i ropac umirućih ratnika. Pod stegom Svetog Save borili smo se kao lavovi.
Prva bitka je dobijena. Slavili smo pobedu, vidali rane, uz lelek žena sahranjivali poginule.
Uprkos žrtvama, kao plamen među Srbima u Banatu širio se ustanak.
Mi, ustanici slavili smo još nekoliko pobeda. Vršac je bio slobodan i mnoga sela u južnom delu te močvarne zemlje omeđene Dunavom, Tisom i Morišem. Turci su se držali samo u utvrđenim gradovima. Nastalo je zatišje. Vladika i vojne starešine našoj jedinici odrediše odmor. Pola narodne vojske se odmaralo, druga polovina je pod opsadom držala Temišvar, Pančevo, Kovin i Bečkerek.
Vest o pobedama ustanika stigla je do najudaljenijih naseobina u Temišvarskom vilajetu. Srbi su se digli, šaputalo se među vlaškom rajom.
Jata gavranova nadletala su bojišta krvavih kljunova. Slike zgarišta i svežih humki smenjivale su se pred njihovim očima. Potražili su predah na sahat kuli na Kalemegdanu. Ispod njih u varoši, gizdavi konji u štalama, vojnici i sluge po sokacima i hanovima, sveopšta gužva u čaršiji, sve to govorilo je: „Nešto se dešava”.
Da, u Beogradu su turske paše sazvale divan. Nargile su zaklokotale, čibuci se zadimili, reči nanizale.
„Srbi su se digli i potukli neke naše jedinice, popalili hanove, kontrolišu Vršac, ustanak pod barjakom Svetog Save se širi”, progovori Hasan-paša beglerbeg temišvarski, „međ vlaškom rajom se opasno kuva, vele doušnici”, nastavi paša gladeći bradu, „ako se Vlasi dignu i pridruže Srbima, a ugarska vlastela im priskoči u pomoć, eto nama belaja”. Nastane muk.
„Treba zlo u korenu saseći, potući i za primer najstrože kazniti Srbe”, skoči sa minderluka Sinan-paša. Oko mu senu, glas gnevom zaprašti iznad glava.
„Jašta! Tako je!”, zagrajaše velikodostojnici u glas.
Za reč se javi jedan od aga, nižih po zvanju, zapovednik konjanika akindžija. Paša podigne ruku. Nastane tišina: „Presvetli gospodaru, tvoje reči su mudre i istinite, kao da je sam Veliki vezir progovorio, treba đaure potući, poseći im krila, kao da su pomahnitali. Posade u utvrđenim gradovima Temišvaru, Bečkereku, Pančevu, neće još dugo moći da izdrže pred najezdom nevernika. Srbi se bore kao vuci pod stegom đaurskog svetitelja. Nužna nam je pomoć da savladamo nevernike”.
„Da, da, imaš pravo”, zamišljeno će Sinan-paša, „no, to je moja briga”, promrmlja , a onda podiže pesnicu i uzvikne: „u prah ćemo ih pretvoriti, zakukaće majke nevernika, seme ćemo im zatrti! Alah je na našoj strani!”
* * *
Dlanom je zaklanjao oči silni Sinan-paša pogleda uprtog u prosek na obronku brda. Hrastova stabla kao da su se razmakla da oslobode prolaz za carski drum. Kad ugleda oblak prašine, oči mu zasijaše zadovoljstvom. Na domak Beograda, na uzvišenju koji je raja nazivala Vračar, već je čekala pripremljena lomača.
Kad su turski konjanici, umorni od puta, na gomilu granja i poređanih trupaca položili mošti srpskog svetitelja, paša samo klimne glavom. Plamen lizne suve grančice. Doveden gologlavi narod nemo počne da se krsti. Gust dim diže se iznad Vračara.
* * *
„Oče igumane, pogledaj čudo”, prozbori mladi đakon pridržavajući starca u monaškoj rizi, „beli anđeo roni suze”.
I zaista niz zid na kome se nalazila freska belog anđela u crkvi poharanog manastira Mileševa slivale su se kapljice. Počinjale su u očima freske i kapale na kameni pod. Kaluđeri koji su preživeli upad Sinan-pašinih konjanika, sišavši sa okolnih šumom obraslih obronaka gde pronađoše utočište, započeše molitvu. Lelujava svetlost sveća obasja oskrnavljenu kriptu u kojoj su do juče počivale mošti Svetog Save, dok su manastirska zvona jecala, jecala, jecala… I ovo su sa okolnih uzvišenja posmatrale oči zloslutnih gavranova.
* * *
Ukus krvi u ustima do skoro slatkast, počinjao je čemerom da gorči. Rana na bedru me je pekla, a ova na grudima zjapila je tragom turske sablje. Nebo iznad je poprimalo svetlu, plavu boju. Ipak znači, sviće. U jeku bitke, kad mi se svest pomračila bilo je kasno popodne. Minareti bečkerečkih džamija nazirali su se nedaleko bojišta. Svuda okolo, u neredu ležala su tela poginulih ratnika. Zakašljah se. Na usta mi grune krv. A onda, odjednom osećam da lebdim. Jasno vidim svoje telo kako iskasapljeno leži na banatskoj travi, dok mi se duša uzdiže oblacima. Hita Svetom Savi i mojim poginulim drugovima. I duše turskih ratnika vidim, lebdele su isto kao naše duše. One su se uputile dženetu, kako ih je Kuran učio.
„Gra! Gra!”, čuo sam kako se oglašavaju crne ptice kad je duša moja zamakla za oblak.
Epilog
Posle bitke kod Bečkereka 1594. godine, u kojoj je višestruko nadmoćna turska vojska pod vođstvom Sinan-paše, porazila trupe srpskih ustanika, u krvi je ugušen ustanak banatskih Srba. Duhovni vođa ustanka vršački episkop Teodor je na prevaru uhvaćen i surovo pogubljen za primer. Sinan-paša je iste godine, ne bi li obeshrabrio srpske ustanike, na Vračaru spalio mošti Svetog Save koje su do tog vremena počivale u crkvi manastira Mileševa. Na četrstogodišnjicu ovih događaja, 1994. godine, odlukom starešina Srpske pravoslavne crkve, episkop Teodor je kanonizovan i tim činom proglašen za sveca. Grad Vršac kao gradsku slavu slavi Svetog Teodora Vršačkog, a na vračarskom platou u Beogradu na mestu na kom se smatra da su spaljene mošti svetitelja, uzdiže se veličanstveni hram Svetog Save.