Jedna gotovo neprimetna ogrebotina na kundaku lovačkog karabina, otvorila mi je nove vidike. Verovatno da ova sitnica nije mogla da u trenutku utiče na promenu mog viđenja nekih stvari, nego se ta promena vremenom i nekim novim saznanjima postepeno razvijala i sazrevala, ali siguran sam da sam od tog trenutka stvari video drugačije.
* * *
„Deco ne zaboravite, obavezno je da obučete: dečaci bele košulje i teget pantalone, a devojčice bele bluze i teget suknjice. Prijem u pionirsku organizaciju je veoma važan trenutak u vašim životima”, rekla je učiteljica, dok nas je sa fotografije iznad table pratio ozbiljan pogled druga Tita.
Mama me je popela na hoklicu i obukla mi svečane teget pantalone starijeg brata.
„Ma smiri se već jednom!”, grdila me je, „ne vidim koliko treba da skartim.” Onda je presavila nogavice i rukom, tamnim koncem prilagodila dužinu pantalona mojoj visini.
„Tako”, zadovoljno je prokomentarisala završetak krojačke intervencije.
Sala doma kulture svečano je okićena. Na transparentu ispod raširene trobojke sa petokrakom i crvene partijske zastave sa srpom i čekićem pisalo je: „29. NOVEMBAR, DAN REPUBLIKE”. U prvom redu sedeli su funkcioneri u odelima sa kravatama i njihove svečano odevene supruge. Žamor u sali se stišao kad se zavesa podigla i kad su se čule prve reči himne „Hej Sloveni”. Svi su ustali… Dečak i devojčica iz osmog razreda redom su nam vezivali crvene pionirske marame i čestitali. Učiteljica je uzela harmoniku i mi smo mašući zastavicama složno zapevali: „Pioniri maleni, mi smo vojska prava…” Iz poluprofila sa fotografije nas je opet posmatrao drug Tito. I sa prvih stranica udžbenika, nasmejan, okružen pionirima, svakodnevno nam je poručivao: „Znanje je svetlost, znanje je moć, učite deco dan i noć”.
Tata je bio ljubitelj fudbala, vatreni navijač Crvene zvezde. U trećem ili četvrtom razredu, ne mogu da budem siguran, u finalu Kupa Maršala Tita, Zvezda je tukla Dinamo. U kući smo po završetku TV prenosa složno skandirali „Zvezda! Zvezda!”, tata mi je u oduševljenju sutradan kupio pravi kožni fudbal. Bio sam glavni dasa u komšiluku.
Sedmi razred. „Nisam ništa uradio, zašto da se javim u zbornicu?”, razmišljao sam. Ništa mi nije bilo jasno. Razredni me je sa osmehom na licu poveo u direktorovu kancelariju.
Direktor se takođe osmehnuo kad je podigao pogled sa dopisa pred sobom.
„Delegacija pionira naše opštine imaće ove godine veliku čast da bude gost druga Tita na njegovom rođendanu. Ti ćeš predstavljati našu školu, čestitam!”, reče direktor i pruži mi ruku.
Nisam mogao da verujem. Drug Tito u belom odelu u pratnji supruge je stajao samo par metara od mene. Pažljivo je saslušao čestitku koju mu je na mađarskom saopštila članica naše višenacionalne opštinske delegacije i pomilovao je po kosi. Onda smo se na stepeništu Belog dvora svi slikali sa drugom Titom. Na travnjaku, pod ogromnim šatorom bili su postavljeni stolovi za pionire. Činije su bile pune voća. Narandže, banane, ananas, grožđe… Tada sam prvi put video zrelo grožđe u maju. Iste večeri na stadionu JNA, po završetku sleta iz hiljade grla se orilo: „Mi smo Titovi, Tito je naš”. Ushićen, ponesen opštom atmosferom i sam sam klicao, Titu, partiji, radničkoj klasi.
TV program je prekinut. I utakmica u Splitu. Spiker je izgovorio: UMRO JE DRUG TITO. Grlo mi se steglo. Oči se napunile suzama. Svi u sobi smo pognuli glave i zaćutali. Na licima ukućana se videla tuga. Svi smo plakali. Tada sam imao dvadeset šest godina.
* * *
U Kragujevac sam stigao rano tog jutra. Sastanak je zakazan u dvanaest časova. Tačno u podne. Popio sam kafu, prelistao novine. Preostalo mi je još nekoliko sati slobodnog vremena. Krenuo sam u šetnju gradom. Korak za korakom. Sunce ostavlja sve kraću senku na trotoaru. Izlozi se smenjuju. Pažnju mi je privukao natpis: „Kolekcija oružja Josipa Broza Tita”. Ušao sam. Ne sećam se više da li je to bilo u gradskom muzeju ili možda nekom izložbenom prostoru fabrike oružja. U zastakljenim vitrinama bile su poređane sačmare, karabini, lovačka torba, nož…Tada sam ugledao tu ogrebotinu na kundaku jedne od pušaka.
„Dušane, pa slična ogrebotina postoji i na kundaku tvoje puške!?!”, pomislio sam. Kao da mi je tog trenutka neko skinuo koprenu sa očiju. Postalo mi jasno. Drug Tito zapravo nije ni postojao. Drug Tito je proizvod propagandne mašine utiskivan svakodnevno u našu svest. Drug Tito je mit. Postojao je čovek koji je imao ime i prezime, koji se zvao Josip Broz, koji se od nas ostalih razlikovao samo po tome što je zauzimao odgovoran položaj šefa države, ali po svemu ostalom je bio običan smrtnik. Eto, uspeo je da ogrebe pušku kao i ja. Jeo je, pio, koristio toalet papir na isti način kao i svi ostali. Postalo mi je jasno da su sve to bile samo parole. I „ljubičica bela” i „najveći sin svih naroda i narodnosti” i „druže Tito mi ti se kunemo” i „i posle Tita, Tito”… Postojao je svakodnevno negovan kult ličnosti koji je živeo sa nama i u nama, a onda se nehranjen propagandom postepeno urušio. Trebalo je da prođe dosta vremena, ali shvatio sam.