Dudove su sadili još za vreme Marije Terezije, to svi znadu. To je bila obaveza u Banatu. I duvan. Ko nije ’teo, šta ja znam, valjda bio kažnjen nekako. Il’, ko je’teo nije plać’o porez tol’ko ko drugi. Svašta su ovi naši matori pričali. A i oni neznadu neg’ su čuli od njini baba i dedova. Dudovi, u stvari svilene bube je bio pos’o za babe. Babe ga radile, a nije to bilo lako k’o nijedan pos’o što nije lak. Bube jedu lišće od duda, pa kad napravidu čaure ondak babe te čaure nosidu tamo di treba i dobiju novce. Od čaura se pravi svila, a od svile lepe ’aljine što se nosidu u Beč i kojekuda po belom svetu.
To nama nije bilo važno kad smo bili deca. Važne su bile dudinje. Bele il’ crne. Ja sam volijo bele, a moj komšija Đuka one crne. Kad jem crne, obavezno dobijem batine. Sav se umažem pa to odelo više ne može da se opere, pa dobijem kajšem. Zoto sam vol’o te bele. Matori voleli dudinje zbog rakije. Posle, kad sam poč’o i ja malko da ližem tu rakiju, vid’o sam da je mekana i da je oni volu zoto što je dobra za kuvanje. Zimi su svi zajtra pili kuvanu rakiju skoro k’o šerbet.
E sad, oni nisu znali, a ja skoro negde pročit’o da je dud bijo važan za Banat čerez drugih stvari. Još pre nego što su se ti naši dedovi rodili, odenaka su svuder bile baruštine, poplave svake godine. Podzemne vode visoke, kuće vlažne, a polak njiva nisu bile nizašta. Zoto se tamo u Beču neko setio da se sade dudovi. Dud je čudo od drveta, kažu da on popije i po 200 litri vode pa zemlja bide suva. Svaka kuća je morala da posada po dva duda ispred. U ataru, digod je bilo vode i blata posađeni su nuz put.
Kad smo bili mali, voleli smo dudove i zbog ljuljaški. U svaki sokak je bilo bar deset veliki’ dudova. Možda su bili još od Marije Terezije il’ bar od Franc Jozefa kol’ki su bili. Na neke je furt visila ljuljaška od pajvana pa smo se ljuljali i to k’o oni stariji, visoko. Malko smo se bojali, al’ nismo smeli da kažemo. Al’ najviše smo voleli kad dođe Bela nedelja. Kažu svetac k’o svetac, al’ za nas je baš bijo svetac. Taj dan se udavače ljuljadu na ljuljaške, a momci i’ bacadu baš visoko. Kažu babe da udavača tako mož’ da vidi kuću od momka di će da se uda. I ova moja mi posle pričala da je ona vid’la, šta je vid’la da ne kažem sad…
E sad, što je to nama bijo svetac? Pa kad se one ljuljadu, a momci i’ bacadu visoko, a mi se skupimo oko drveta ispod ljuljaške pa im zavirivamo pod suknju. Ne znam ja šta su one vid’le kad i’ bace onako visoko i dal’ su vid’le kuću di ćedu da se udadu, al’ mi smo vid’li svašta.