U današnjem modernom kolektivnom sportu, postoje dve vrste sportista:
1) sportisti legende svog kluba
2) profesionalni sportisti
Mlađe generacije bi rekle – „pa to mu dođe isto“. Legende klubova su ujedno i profesionalni sportisti, jer igraju za pare. Međutim, da li baš svaki profesionalni sportista može postati legenda kluba? E, pa, ne dođe mu isto, a evo i zašto.
Kada bismo na jedan tas stavili Pola Skolsa, Rajana Gigsa, Gerija Nevila, Paola Maldinija, Karlosa Pujola, Ćavija Ernandeza, Franca Bekenbauera, Filipa Lama, Havijera Zanetija, Đanluiđija Bufona, Alesandra Del Piera, Danijela De Rosija, Frančeska Totija, Ikera Kasiljasa, Džejmija Karagera, Đenara Gatuza, Stivena Džerarda, Kobija Brajanta, Tima Dankana, Majkla Džordana, Trejsija Mekgrejdija, Lerija Birda… A na drugi ljude koji se bave sportom isključivo zbog novca, šta mislite, koji bi tas prevagnuo i bio teži?
Bolje upućenima u sportski svet, pojašnjavanje ko su ovi ljudi, sigurno nije potrebno. Onim manje upućenim – to su ikone svojih klubova, čije samo ime i prezime često asocira i na naziv kluba u kom su provele svoju igračku karijeru. Pol Skols = Mančester junajted. Frančesko Toti = Roma. Tim Dankan = San Antonio Sparsi.
To su ljudi koji su igrali (a neki i dalje igraju) pre svega srcem za svoju ekipu. Njihov učinak na terenu je možda ponekad manji od ostalih saigrača, ali oni osećaju veličinu kluba i težinu dresa bolje nego bilo ko drugi, ko u taj klub dođe putem novčanog transfera.
Naravno da ni oni ne žive samo od ljubavi prema sportu. I oni su dobro plaćeni. Ali oni su to i zaslužili svojim odnosom prema grbu na grudima. Kada je Fudbalski klub Juventus bio izbačen pre desetak godina u drugu ligu, Đanluiđi Bufon i Alesandro Del Piero su mogli da biraju u koji će bogati prvoligaški evropski klub preći. Šta su oni uradili? Ostali su u Juventusu te sezone, i već sledeće se vratili u najjači rang takmičenja u Italiji. Početkom juna ove godine, „Điđi“ Bufon će braniti u finalu Lige šampiona za isti taj Juventus! To se zove lojalnost, misaona imenica za većinu sportista.
Zašto se spominju mlađe generacije na početku teksta? Zato što je danas takav trend, da nam nije važno ko je taj Pol Skols, nego „kol’ko golova je dao“. Traži se instant uspeh kroz rečenicu – cilj opravdava sredstvo. Naravno da ni ne treba da se živi od stare slave. Ko je bolji – neka igra. Surovo savremeno doba guši svu sentimentalnost, žar i ljubav koju osećamo prema sportu.
Danas, kada se sve gleda kroz novac, situacija je potpuno drugačija. Ako bi jedan od najvećih svetskih klubova, Mančester junajted, ponudio nekome da igra za njih besplatno, taj bi ih odbio, jer mu je francuski trećeligaš ponudio platu od 100 evra. Plus obezbeđen prevoz. Ma i topli obrok. Naravoučenije – nije važno za koga se igra, nego za koliko! Prodaje se ponos jeftinije nego dužan čovek kuću.
Strast koja je krasila sport gradacijski nestaje… Nekada su fudbaleri skidali dres sa sebe kada postignu gol, jer im u tom trenutku proradi adrenalin, eksplodiraju osećanja radosti, sreće… Sada ga skidaju da bi pokazali nove tetovaže na svom telu, ili izreklamirali neki brend na majici ispod tog dresa.
Profesionalni sportisti sve više podsećaju na potrošnu robu. Dok postoji potreba za njima, koristiće se, čim prestane – baciće se i kupiće se drugi. Lojalnost, poštovanje, status i ugled se ne mogu platiti. Real Madrid ne može da kupi nekog Afrikanca, Amerikanca, Australijanca, Avganistanca, Argentinca i time kupi i legendu svog grba. On mora da je stvori. Da igrač za taj klub ostavi na terenu i poslednji atom snage, jer ga voli, a ne jer će po završetku utakmice dobiti dnevnicu. Da plače jer je izgubio utakmicu, ne premiju. Da se raduje jer je pobedio najvećeg rivala, ne jer je baš on dao gol. Da peva pesme sa navijačima.
Aktivnih legendi klubova zaljubljenih u sport je sve manje, i uskoro će doživeti sudbinu dinosaurusa. Postaće izumrla sportska vrsta ljudi. Plašim se da će lista gore nabrojanih sportista uskoro biti prazna. Ili će jednostavno biti zamenjena blanko čekovima.