Kada se desi nešto važno i ukaže potreba da se javnosti to objasni i naglasi ne bi li time to postalo još značajnije, izađe glavni i odgovorni, predsednik, premijer, ministar, direktor, gazda… svejedno, okruži se nekim ljudima, iza grupe se montira prigodna scenografija i onda se mrcvari sprava zvana mikrofon u cilju ubedljivog pojašnjenja razloga čitave predstave. Glas je ozbiljan, malo dubljeg tonaliteta, pogled usmeren u neke, običnim ljudima nedohvatljive daljine, kratko i jasno se saopštava šta se ima saopštiti, a onda slede pitanja predstavnika medija. Pitanja nisu bitna, jer su uglavnom poznata pitanom, a odgovori pripremljeni i takođe nebitni. Bitan je komentar koji ide uz odgovor, a komentar je naizgled ozbiljan opis stanja i usputna kritika protivnika i neistomišljenika. Sve bi to bilo normalno kada bi se kritičar u svom nadahnutom nastupu kretao u granicama koje podrazumevaju pristojnost, toleranciju, istinu i dobru nameru. Na žalost, vremena su takva da su poremećeni vrednosni kriterijumi pokvarili gotovo sve što se vidi, čuje i oseća drugim čulima. Sve je manje istine i dobrih namera, a uz to ide i erozija pristojnosti i tolerancije pa su performansi javnih ličnosti koje vidimo na „malim ekranima TV prijemnika” sve teže podnošljivi.
Nisu lideri i njihovi nastupi toliko interesantni i ne zaslužuju pažnju koju im mediji daju, koliko su zanimljivi likovi postrojeni oko njih dok se obraćaju javnosti. Neki su pažljivo zagledani u govornika, gutaju svaku reč. Ne dišu, ne trepću, puni su nade i optimizma. Mladi su, misle da imaju neku misiju ili tako nešto. Možda i veruju govorniku. Sve podseća na scene iz hramova gde sa jedne strane stoji sveštenik, a nešto niže vernici.
Oni malo stariji u drugom redu već su veterani, skoro profesionalci. Stoje mirno, ozbiljni su, pogledom pretražuju okolinu, otme im se ponekad neka čudna grimasa ili pogled što pažljivi analitičari tumače njihovim unutrašnjim dijalogom na temu koju obrazlaže govornik. Da li veruju u to što se u mikrofon govori saznaće se tek kad govornik siđe sa scene. Ako i oni siđu sa njim i stignu da u međuvremenu (ili im) napišu memoare, onda će njihov stav o govorniku moći i da se pročita, ako to ikoga bude interesovalo.
U poslednjem redu, malo po strani stoje visoki krupni momci okamenjenih lica i ozbiljnih pogleda, ili bar tako izgledaju, u crnim odelima i sa tamnim naočarima tipa „Matrix”. Deluju pomalo zastrašujuće, ali njihovi fizička konstitucija i smireno držanje pred tolikim auditorijumom ulivaju poverenje. Oni su pravi profesionalci, bez njih ionako ne može da se organizuje ni jedan javni skup većeg značaja. Sada su vrlo vidljivi dok su nekada bili neprimetni i nenametljivi.
Nekada nije bilo ni te grupe ljudi oko govornika. Možda su sedeli u prvim redovima zajedno sa ostalim posmatračima i nisu se razlikovali od njih. Novi trend postavljanja grupe ljudi u ravan sa govornikom, frontalno okrenutih posmatračima iz osnova menja njihovu ulogu u tom događaju. Prva vidljiva poruka je da je ta grupa ljudi oko glavnog i odgovornog po nekim internim kriterijumima privilegovana, ali da takođe deli odgovornost koja je posledica javno izrečenog. Verovatno da takva postavka na sceni treba da dodatno ubedi prisutne u neophodnost i snagu ideje i namere koja je tema performansa, ali teško da se tako i u ovim okolnostima celokupna javnost ili bar veći deo može animirati baš za sve što se pokušava. Osnovni problem je spontanost. Kao i u svakoj predstavi, ako glumci deluju izveštačeno, ako su njihove kretnje i ponašanje na sceni loši, s nameštenim i neprirodnim gestovima, i uz to i s lošim izgovorom teksta – predstava će doživeti neuspeh.
Dok se govornik obraća javnosti ljudi u neposrednom okruženju laganim klimanjem glave i povremenim aplauzom odobravaju svaku izgovorenu reč. Iz ugla nezavisnog posmatrača, nerealno deluje da postoji takav konsenzus i da baš svaka reč mora biti na takav način verifikovana. Ili možda autoritet govornika ima takvu hipnotičku snagu kojoj se hijerarhijski podređeni pojedinci i grupe ne mogu odupreti? Kada se takve pojave stave u kontekst prigodnih okolnosti, povežu sa ličnostima odgovarajućeg karaktera i karijere i dosole dozom straha – sve je moguće. I dobro i loše, zavisno od namere autoriteta. Svedoci smo da je svet u ne tako dalekoj prošlosti skupo platio njihove namere.
Šta se desi sa tim „vernicima” kad prođe euforija? Neko bi rekao – baš me briga! Naslednik „patrijarha” koga su tako verno pratili tokom njegove dominacije, rado će ih primiti u svoje okrilje i oni će kao novo-staro verno stado prihvatiti novog gospodara. Ako se radi o istom modelu vlasti, a ovde su drugačiji modeli malo verovatni, onda su takve transformacije uobičajena pojava. Iz tog modela potiče sve ostalo: gazda, vlasnik, car, kralj, komesar, bog-i-batina, pastir… naziv nije bitan sve dok postoji stado. Valter Ugo Mai, portugalski pisac i dobitnik nagrade „Žoze Saramago” malo drugačije vidi ove pojave, pa kaže:
„Istorija politike pokazuje da se sa stanovništvom stalno manipuliše i da ljudi čine stvari koje nisu deo njihove prirode. Sve ekstremne ideje su političke izmišljotine, kao recimo rasizam, i zato mislim da će čovečanstvo uspeti da se uzdigne na jedan novi nivo tek kad shvati da se njime manipuliše. I, veliki izazov demokratije jeste da se sa teorije pređe na delo, da demokratija stvarno postane demokratija. To se svodi na rad sa svakim pojedinačno, a ne sa grupom. Mnogo mi je draže da svi mi budemo različiti nego jednolični, čak bezlična masa, jer priroda je svakog od nas učinila posebnim kao što je i svaka stvar u njoj samoj posebna.”
Ceo tekst možete pročitati ovde.