Prvi deo priče možete pročitati ovde
Drugi deo priče možete pročitati ovde
Treći deo priče možete pročitati ovde
Četvrti deo priče možete pročitati ovde
Peti deo priče možete pročitati ovde
Šesti deo priče možete pročitati ovde
Sedmi deo priče možete pročitati ovde
Ponovo je došla na njegov poziv. Nije video strah koji je očekivao u njenim očima. Sve što je video u njima bio je umor. Pomirenost sa sudbinom. Bila je spremna da mu se ponovo poda bez otpora. Malo se razočarao. Očekivao je, želeo, bolje reći, molbe, kuknjavu, prenemaganje. Imao je dosta žena. Dobijao ih na različite načine. Novcem, ucenom, svojom moći i svaka je u krevetu pokazala ili odglumila strast. Kad bi to izostalo, zadovoljavao je svoju sujetu strahom koji je viđao u njihovim pogledima, koji se pokazivao u govoru tela, u molbama koje bi izgovarale pre nego što bi na kraju krajeva legle. To je bio podsticaj za njegovu muškost. Bio bi zadovoljan kad bi osetio moć koju poseduje nad njima. Ona je ćutala i gledala ga tim nebesko plavim očima. To odsustvo straha, ravnodušnost, ali u isti mah odlučnost u njenom pogledu, sve to ga je na neki način razoružalo.
„Pustiću ga”, rekao je uz kratak uzdah.
Ona je počela da otkopčava dugmeta na bluzi. Onda se desilo i za njega samog nešto neočekivano. Umesto seksualnog uzbuđenja, osetio je neku malaksalost. Malodušnost.
„Nije potrebno”, rekao je i odmahnuo rukom.
Ona je koraknula napred i poljubila ga u obraz. Dok se njeno lice približavalo njegovom, u tim plavim očima je ugledao zahvalnost, istu onakvu koju je video u očima svoje sestre kad joj granom dohvatio krpenu lutku koja joj je ispala iz ruke i pala u Tamiš, a spora ju je matica ponela ka sredini reke. Bilo je to tako davno. Bilo je to tako lepo.
Kaća je koračala prema vratima. Trgao se. Pogrešio sam. Nisam smeo da pokažem slabost, pomislio je i srdit na svoj malopređašnji postupak viknuo:
„Videćemo se mi još. Nije ovo kraj”.
Tih nekoliko koraka do vrata prešla je mirno. Tek u hodniku zgrade uprave grada Kaća je osetila strah. Stresla se. Ovaj čovek zaista može svašta da učini. I bila je u pravu. Hajnrih je po njenom odlasku dugo stajao i gledao kroz prozor, a onda pesnicom lupio o dlan.
„Ne, ne i ne! Zar meni to da se desi? Ovo ne sme više da se ponovi”, uzviknuo je.
* * *
Fridu Viner je, s nepunih osamnaest godina otac angažovao odmah posle Božića ’41. Neka doprinese pobedi Nemačke, govorio je. Radila je u daktilografskom birou uprave grada. Hajnrih, ma koliko se trudio da je uveri u ispravnost i smatrao da je prirodna stvar za jednu Nemicu da bezrezevno prihvati doktrinu Trećeg rajha, nije uspeo.
Svojim očima je videla kako nova nemačka vlast samo zato što su vlasnici Jevreji konfiskuje radnje i preduzeća dojučerašnjih komšija. Zabranjuje rad jevrejskih lekarskih ordinacija i zatvara jevrejske apoteke. Hapsi i šalje negde, da se nikada više ne pojave čitave porodice Jevreja, ne izostavljajući ni decu. Proganja i zlostavlja Cigane, obeležava ih žutim trakama.
Prisustvovala je na samom početku rata, 22. aprila 1941. streljanju i vešanju 36 ljudi, dvojicu je lično znala, civila, talaca, neprijatelja Trećeg rajha, po zvaničnom objašnjenju.
Treba ih zaplašiti, treba stoku dovesti u red, eliminisati svaku pomisao na neposlušnost, na pružanje otpora, govorio je njen otac, ali njoj nije bilo razumljivo zašto prolivanje krvi i tolika brutalnost. To nije dobro, to nije u redu, razmišljala je, ali je ćutala.
* * *
Štedeli su od početka zime i ogrev i hranu. I Jevgenij i Kaća su izgubili stalan posao. Novca je bilo sve manje, ušteđevina se topila kao grudva snega u proleće. Dovijali su se na razne načine, ali bivalo im je sve teže. Ćutali su i trpeli. A šta im je drugo preostajalo. Onda se Aleksandra-Saša, dobila je ime po poslednjoj ruskoj carici, prehladila i ozbiljno razbolela. Devojčica je ležala u vrućici dve nedelje. Lekar je dolazio svaki drugi dan.
„Biće dobro”, govorio je.
„Doktore, ne mogu sad da vam platim, ali odužiću vam se”, govorio je skrušeno Jevgenij dok ga je pratio.
„Sve je u redu, sve je u redu”, gledao je u stranu doktor. Obećao je Savi Senćanskom da niko neće da zna da je njegove dolaske unapred Sava platio.
Nad posteljom su naizmenično bdeli i strepeli i Jevgenij i Kaća, a petnaestak kilometara dalje u neizvesnosti je besane noći provodio Sava Senćanski. Jevgenij se za te dve nedelje pretvorio u starca. Pogurio se, opustio, postao previše osećajan, ganutljiv.
„Čula sam da je mala bolesna”, izgovorila je Ana Viner otresajući sneg sa čizmica, „evo, donela sam kutiju čaja”.
Iskreno iznenađeni Jevgenij i Kaća su zbunjeno stajali. Kaća se prva snašla.
„Sedite draga prijateljice, moram tako da vas nazovem. Dobročiniteljko”, pozvala je za sto Anu. Ova je Kaću nežno zagrlila i izvinila se.
„Ne mogu, žurim nazad, iskrala sam se. Da Hajnrih zna da sam ovde, rasrdio bi se”, pomilovala je po obrazu devojčicu u groznici, prekrstila se i rekla stavljajući ruke u muf: „Neka joj Bog pomogne”.
Jevgenij je ganut nešto mumlao. Od svega se razabiralo:
„Spasibo gospođo, spasibo. Tako ste dobri. Bog je milostiv, uslišiće vaše molitve”.
Moguće je da je molitva pomogla ili je možda dečiji organizam nadvladao bolest, svejedno, Saši je sutradan spala temperatura.
Kaći je zauvek ostalo u sećanju to popodne i gest svoje poslodavke, a kasnije družbenice sa kojom se, dok je Fridu podučavala sviranju, zbližila toliko da je mogla da je nazove prijateljicom. No, okolnosti su ih razdvojile.
Na Tucindan, 5. januara 1942. godine, pred stanom Rubljovih zaustaviše se sonice. Konji su brektali, a para se uzdizala sa znojem natopljene dlake. Preko leđa prebačeni pokrovci su ih zaštitili od prepodnevne studeni.
„Preselite se kod mene. Molim te Jevgenije. Misli na Sašu”, zavapio je Sava, grleći devojčicu nad čijim su životom do juče svi zajedno strepeli, „u mojoj kući ćete imati toplu sobu i pun tanjir. Pomagaćeš mi oko poljskih radova, vodićeš računa o konjima. Kaća će da brine o kući. Od kad mi je majka umrla, nedostaje nam ženska ruka. Biće nam svima bolje”.
O Bože hvala ti!, pomislio je Jevgenij, za samo nekoliko dana pojaviše se dva anđela. Velik si Gospode!
„Prijatelju moj. Neka bude tako. Zasad, a kasnije videćemo. Nije prvi put da mi pritičeš u pomoć, Kako da ti zahvalim?”, prigrli Jevgenij Savu, „pakujmo ovo malo sirotinje, Kaća”.
Nastavak priče možete pročitati ovde