Hodam nepoznatom ulicom, punom nepoznatih ljudi. Osmehuju mi se, ali me plaše, jer znam da sigurno nešto kriju iza tih dvoličnih osmeha. Dolazim do raskrsnice bez putokaza. Osećam se bespomoćno, jer ne znam kuda treba da idem. Odabiram levu stranu, bez posebnog razloga. Nova nepoznata ulica. Puna je raznobojnih kuća od čijeg šarenila me boli glava. Nailazim na stepenište koje vodi nekuda dole. Spuštam se, pokušavajući da pobegnem od izvora glavobolje. Strah koji osećam je sve veći, jer nikako ne dolazim do nečeg poznatog, da shvatim gde sam i kuda idem. Nova raskrsnica, nova odluka. Neizvesnost je prevelika i ja počinjem panično da trčim. Jurim ulicama sve dalje i dalje. Probijam se laktovima kroz razdragane ljude najrazličitijih boja kože i odeće. Jurim pored prodavnica prepunih najrazličitijih stvari koje pokušavaju da me privuku, ali ja se ne dam. Odlučno jurim dalje, prema nekoj naznaci poznatog, prema sigurnosti. Nasmejani ljudi sa rukama punim varljivih darova stežu obruč oko mene, oduzimaju mi vazduh, gušim se. Guram ih od sebe, ali su jači. Zatvaraju mi pogled na nebo, oduzimaju svetlost. Padam u potpuni mrak, u rupu bez dna.
Budim se u znoju, osećajući olakšanje, jer je sve to bio samo san. Ustajem, umivam se, oblačim i izlazim iz kuće. Sedam u automobil, okrećem ključ i započinjem novi dan bez frustrirajuće neizvesnosti. Izlazim na autoput i iznova započinjem svoju svakodnevnu vožnju u krug bez kraja. Uključujem radio i uživam u muzici. Znam kuda idem i šta me čeka svakog dana do kraja života. Ne moram ni o čemu da brinem.
Srećan sam.