Cigani sviraju od predvečerja. Znoj, bela košulja i zlatan zub. Glatko izbrijano lice i osmeh. U meni peva davno popijena rakija, a u srcu se sudaraju rock’n’roll, sevdalinka i bećarac. Ko zna koji vetrovi duvaju u mojoj duši? Moj kofer sa gitarom je pod stolom, iza mene begeš, kontra i čelo. Pod laktovima čaršav sa svežim flekama od riblje čorbe. „Samo za kolegu”, najavljuje bandigazda po već ne znam koji put i peva novu pesmu: „Plačem već tri dana…” Iz zadnjeg džepa farmerica vadim poslednju hiljadarku. I dok pevam zajedno sa tamburašima, pijano plačem a da ni sam ne znam zbog čega. Mika Antić će možda znati. Muzikanti dele bakšiš, konobar okreće stolice, zvezde namiguju pomalo šeretski sa neba nad čardom, a ja, dok mi u glavi još odzvanjaju izmešani delovi pesama, pomišljam: „Šta mi je sve to trebalo…?”, a onda filozofski zaključim: „Ko ga jebe, jednom se živi”.
Jedna noć
