Posle kišne noći, sumorno jutro pred školom koje ipak sluti na prijatan jesenji dan. Pratim svog prvaka do vrata i ostavljam ga bezbrižno na (verujem) sigurnom mestu.
Na samom izlasku susrećem se sa preslatkom plavokosom devojčicom sa kikicama – anđeo pravi – reklo bi se na prvi pogled. Ničim izazvano to slatko stvornje odjednom zamahuje kesom u kojoj nosi pribor za slikanje i udara čupavog psa koji sasvim mirno sedi pred vratima škole. Pas se malo povlači u stranu, željan da izbegne neprijatnu situaciju, ali to devojčici nije dovoljno. Ona otvara teška vrata škole i udara njima psa nekoliko puta. Pas ne daje ni glasa ni znakove ljutnje samo sa beskrajnim strahom u očima povlači svoje skladno telo u ugao. Pseće oči izvan svakog zla.
I kao najgora tetka, pitam je – Zašto to radiš?
Ona me gleda u oči, bez kajanja, bez obzira prema mojim godinama, sigurnim pogledom posutim sitnim kapima mržnje. Bez odgovora.
I znate šta, razmišljam dugo o devojčici plave kose sa kojom će moje dete deliti isti prostor, snove i dane u tom dvorištu. Deliće taj prostor sa još mnogo ,mnogo dece. I brinem se, onako generalno.
Nema ničeg neprirodnijeg od deteta punog mržnje. Nije prirodno ni da dete ne voli, a još manje mrzi životinje. I što sam starija, sve više verujem u snagu (neću reći vaspitanja), ali u snagu sredinskih uslova da oblikuju svako biće. Viđala sam i krokodile koji dopuštaju da ih ljudska ruka češka ispod brade, lavove koji skaču u zagrljaj ljudima koje vole i medvede koji nežno jedu iz ruke koja ih hrani.
I ne verujem da se i jedno dete na ovome svetu rodi puno mržnje. Ne, zaista neverujem. Na nekom seminaru davno sam čula da dva centra u mozgu rano odumiru ako se ne stimulišu – to su centar za imaginaciju i centar za empatiju. Ako se dete na hrani ljubavlju i slobodom dolazi do umiranja najveće lepote koja se kreira u mozgu. I svesna sam, to prelepo dete plave kose sa kikicama, tako nevino ispletenim žrtva je nečije neljubavi i nemoći da voli na pravi način. Nečijeg lošeg modela, nečije mržnje. Ali žrtva postaje nasilnik rano i tu je taj čvor koji ni ruke najboljih pedagoga ne mogu da razreše, jer se taj čvor vezuje negde drugde i tajne njegove prirode znaju samo oni koji ga vežu.
Vezuje se u porodici, vezuju ga roditelji lično. Možda iz najboljih namera, šta znam. Ali ga vežu. I dete zaseju rano čarima mržnje. I to je beskrajno tužno i strašno i opasno. Instinkt majke odavno je u meni ubio preveliku pedagošku potrebu za razumevanjem nasilnog ponašanja kod dece. Pragovi tolerancije su pali, žao mi je, žrtva je postala nasilnik. I to tako jednostavno biva.
I da se razumemo, nije moje dete nikakvo zlato, ni anđeo – jedan nestašan dečkić pun života, ali ga nikada nisam videla ni da je spreman da se od nasilja brani, a ne da bez milosti udari drugo živo biće. Bez razloga. Zapravo malo sam dece videla da tako nešto rade. A puno sam dece viđala.
Ali eto, videla sam i beskrajno sam tužna.
I verujem, da će mudre glave sve pripisati nasilnim i neprilagođenim video igricama, umornim psima lutalicama, TV programima i lošim vremenskim uslovima.
Ne, dragi moji, nasilje koje dete vaše dete proizvodi i mržnja u očima odsjaji su vaše mržnje i važeg modela ponašanja.