Kad je Svēta umro pola sela je došlo da ga isprati. Voleli su ga i poštovali kao čoveka i oca, rođaka, komšiju i majstora… malo je bilo ljudi koji se nisu prekrstili i skinuli šešir u znak poštovanja na vest o Svētinoj smrti. Doživeo je lepu starost. Krupan i snažan, kovač u penziji, ozbiljna lica na kome se retko kad mogao videti osmeh, delovao je zastrašujuće kao pojava, ali svi su znali da je Svēta bio retko dobar i blag čovek. O njegovom životu malo se znalo, a tek retki stariji znanci pominjali bi njegovu burnu mladost, nekakvu robiju i razne kafanske zgode u koje malo ko sada može da poveruje. Najviše su se prepričavale razne anegdote u kojima nije bilo ružnih reči o Svēti, ali nikada ni reč o njegovom ljubavnom životu.
Kada je popa završio, spustili smo sanduk u raku, rodbina počela da se razilazi, a mi načeli novu flašu rakije „za pokoj duše”. Skoro svi su se razišli kad je do još otvorenog groba prišla starija žena lepih crta lica u pratnji visokog elegantno obučenog muškarca srednjih godina i po običaju desnom rukom bacila šaku zemlje na sanduk. Onda je levom rukom na sanduk položila jednu belu ružu, prekrstila se glasno jecajući, polako okrenula i pošla prema kapiji groblja.
– To je Ruža – reče neko šapatom.
– Ko je Ruža?
I tu, na Svētinom svežem grobu počela je priča o njegovoj velikoj ljubavi – Ruži. Svi su znali Svetu kao porodičnog čoveka, dobrog oca i vernog muža, ali malo ko je znao da je on jedno vreme živeo neku vrstu paralelnog života, a koji je na neki čudan način bio neraskidiv sa onim za koji su svi znali. Žena i deca koje je voleo više od svega, jedna su strana njegovog sveta. Ruža, koju je takođe voleo više od svega, ali na drugi način – druga je strana vidljivog. Ono nevidljivo dešavalo se u njegovoj glavi. Kako je uspevao da pomiri te svoje ljubavi, niko ne zna. Ružu je znao još od rane mladosti. Živela je u sirotinjskoj kući na kraju sokaka sa svoja dva brata koji su više marili za flašu nego za nju. Svēta je već bio oženjen ali ovo je bilo nešto drugo. Nikada u životu nije video lepšu ženu i odmah se na prvi pogled zaljubio u nju. Ruža se u početku plašila njegovog strogog pogleda i snažnih ruku, a kada je shvatila da je on jedan dobar i nežan čovek, predala mu se potpuno i prihvatila ga kao čoveka sa kojim će ostati do kraja života.
Trajalo je dugo, nekoliko godina je Svēta uspešno krio svoju ljubav sa Ružom. Istovremeno je neizmerno voleo svoju zakonitu ženu koja mu je rodila troje dece i ne bi je dao nikome. Toliko uspešno je krio svoj tajni život sa Ružom da niko od njegovih bliskih prijatelja nije posumnjao u to. Sa njom bi provodio par sati, ostatak dana posvetio je poslu i porodici. Kršio je tako i zemaljske i božje zakone, znao je to, ali što nam je onda Bog dao ta čula da vidimo i osetimo lepotu, ako posle moramo da se sklanjamo i okrećemo glavu od nje. Pravo je čudo da je ta njihova velika tajna ostala skrivena do kraja tim pre jer je ona svojom pojavom izazivala pažnju gde god da se kretala, imala je puno udvarača, a i uvek je bila pod budnim okom braće. Njen mladalački izgled, vesela priroda i ponašanje na ivici provokacije, privlačilo je muškarce i štagod ljudi mislili, Svēta je jedini sa kojim je ikad bila. S jedne strane, mir i red porodičnog gnezda, a sa druge neobuzdana strast sa Ružom činili su neku Svetinu ličnu harmoniju. To je trajalo sve do jednog događaja koji je trajno razbio taj Svētin i Ružin stakleni kavez u kome su krili svoju ljubav.
Mnogi se ne sećaju da su Svētu zvali „Furundžija”, neki su mislili da je možda nekad pravio furune, ali nije tako bilo. Posle svega što se desilo, malo se i on raznim sredstvima potrudio da se neki detalji zaborave pa se tako i taj nadimak „zaboravio”.To veče je kao i obično u njenu kuću ušao iz dvorišta. Kuća nije bila velika, imala je dve sobe sa ulice, jednu manju, a drugu nešto veću i u obe se ulazilo iz predsoblja. Na jednom kraju predsoblja bila je kuhinja iz koje se ložila velika, zidana furuna koja je grejala veću sobu, a ako bi se otvorila sva vrata i cela kuća bi bila topla. Ruža je koristila manju sobu, a braća onu veću. Sveta nije imao mnogo vremena na raspolaganju pa su svoj ustaljeni ritual morali da skrate i ubrzaju. U najgorem mogućem trenutku začuli su ispred kuće poznate pijane glasove – braća su se vraćala iz kafane ranije nego obično. Na brzinu su se obukli, Svēta je požurio ka vratima da pobegne istim putem kao što je i došao ali ovi su već bili na kapiji. Znao je da bi ga videli kada bi bežao preko dvorišta ka komšijskoj bašti pa je brzo ušao u kuhinju i tamo shvatio da je u ćorsokaku osim ako… i brzo je otvorio vrata furune koja su srećom bila dovoljno velika da bi on onoliki mogao da prođe kroz njih, zavuče se u taj garavi mrak i tu sačeka da braća polegaju pa da pobegne napolje. Srećom, bilo je letnje vteme pa se furuna nije ložila.
Ležao je u mraku furune, udisao smrad gara i pepela i slušao svađu Ružine pijane braće, njenu svađu sa ovom dvojicom koji su joj jedino ostali od rodbine i kad je ona izašla pomislio je da ustane, poruši tu furunu, polomi ovu dvojicu i sa Ružom pobegne negde daleko. Onda je shvatio da to u njemu ne govori razum već strast, vrela Ružina krv koje je tako bio željan. I šta posle, kao da je iz mraka čuo pitanje? Strast, svi ti bezobrazluci sa Ružom, sve je to lepo, ali ljubav je lepša. I ovo je samo jedna od mnogobrojnih verzija ljubavi, ali ljubav je i kad gleda decu kako rastu i one lepinje koje mu žena ispeče za fruštuk, kafa koju mu skuva i supa sa rezancima koje ona zamesi. Ljubav je i ona kovačka vatra koju svakog jutra raspaljuje da bi čuo kako čekić odzvanja dok po nakovnju tuče neku staru potkovicu. I sve to da ostavi i ode… ne, ne… pa kad se jedared dajbože vrati da ga deca ne poznaju? Kroz tanak zid furune iz sobe je dopiralo hrkanje one dvojice baksuza, izvukao se nekako unatraške kroz vrata ostavljajući garav trag po celoj kuhinji, na prstima otišao do manje sobe, poljubio usnulu Ružu lagano da je ne probudi, izašao iz kuće i nikada se više nije vratio. Ruža ga nije tražila, znala je da će se to desiti i nikada se nije udavala.
Odakle ja sve to znam, sad se verovatno pitate? Svi znaju da Svēta nije pio, ali to veče je onako garav došao u kafanu, već je bio fajront i ja sam sam sedeo za stolom završavajući poslednje piće. Seo je pored mene i ćuti. Konobaru je samo dobacio: „Daj nam piće, celu flašu, a tebi ako se ne sedi ostavi nam ključeve i idi.” Ovaj ga se plašio od nekih ranijih lumperajki pa je doneo piće, spustio ključeve na sto i izašao. Tu noć mi je ispričao sve. Popio je još jednu rakiju, ustao i rekao: „Ja sad idem kući kod moje žene i moje dece, a ti kako hoćeš…”
Nikada više nismo to pomenuli. Sreća u slabo pamćenje i kratku pamet ovog našeg sveta, možda su nešto i načuli al’ nisu sabrali dva i dva. Sad je kasno, prošlo je po’ veka i to više nikog ne zanima. Evo sad vam to pričam da znate, neće on da se ljuti.
Samo, nešto se mislim, ko je onaj momak što je bio tu sa njom?