Odlučio sam da ipak sednem na tu klupu jer sam osećao blagi umor od višesatne šetnje kejom. Klupa je, da kažem, bila idealno postavljena. U hladu krošnje razgranate lipe koja je rasla u susednom dvorištu i delom se nadnosila nad klupu i visoku živu ogradu. Pogled na reku koju su nadletale laste u brzom letu tik iznad površine, bio je neometan i levo i desno sve do mosta. Iza klupe visoka ograda od brižljivo šišanih žbunastih četinara, a nasuprot, preko reke, šuma kanadskih topola, stvarale su utisak da se nalazite u nekakvom kanjonu koji zelenilom odmara oči, a tišinom uši. Jedino je sivilo betonske staze šetališta kvarilo taj utisak, ali svo to zelenilo okolo kao da je ublažavalo i omekšavalo sivilo i tvrdoću betona. Tišina i mir bili su savršeni. Čamci delom nasukani na obalu ili pričvršćeni dugačkim šticama pobijenim u muljevito dno reke, doprinosili su tom utisku bezvremenog mrtvila. Nigde nikog na vidiku. Seo sam na klupu, opružio noge, zabacio glavu u nazad i zatvorio oči. Skoro da sam zadremao, kad iza sebe kroz zelene četine žive ograde začuh, prvo dečije, a zatim glasove odraslih. Na kući u dvorištu iza mene se zalupiše vrata, a onda neki muški glas doviknu:
„Ana! Ostavi vrata otvorena i pojačaj muziku.”
Neko šuškanje tik iza mene, a zatim miris dima nagovestiše mi da je potpaljen roštilj, a muzika, nekakav živahni rokeneol i zviždukanje muškarca koji je potpalio roštilj, najavljivali su dobro raspoloženje društva u kući.
„Ej! Ja sam potpalio roštilj. Otvorite jedno ladno pivo. Evo dolazim. Prenos samo što nije počeo, a znaš da Noleta ne propuštam”, kroz zelenilo opet začuh muški glas, na metar od mene. Usledila je tišina, a kroz par minuta začuše se ženski glasovi sve glasniji kako su se približavali roštilju. Baršunast alt i zvonak gotovo dečiji glas, smenjivali su se u veselom razgovoru.
„Potpalio si moj kurac”, promrmlja sa prizvukom besa baršunasti alt „jebo te tenis”, pa onda malo glasnije „dodaj mi molim te taj karton da napravim promaju, ovo se samo dimi. Tek što se nije ugasilo.”
„Evo, izvoli… Misliš da će da se razgori?”
„Hoće, samo treba dobro da se maše.”
I začuje se pucketanje ćumura.
„Idem da donesem piletinu, deca najviše vole krilca, a posle ćemo ćevape i kobaje”, začuje se alt a onda opet nastane tišina.
„Šta je posle bilo? Prekinula si kad je Milan naišao. Umirem od radoznalosti”, začuh onaj drugi glas, posle par minuta kad se razgovor nastavio.
„Otišli smo na piće i pridržao mi je stolicu. Sladak je i ume sa ženama, vidi se. Pričao mi je o svojim putovanjima, obišao je pola Evrope i u Singapuru je bio. Nismo se videli, pa, deset godina, možda i više, od srednje škole kol’ko se sećam. A kad me je poljubio, noge su mi se odsekle.”
„Iii…”
Meso je cvrčalo, a prijatan miris pomešan sa dimom se širio i golicao mi nozdrve.
„Pa, ništa. Nije bio navalentan, rekao je da će da me zove. Taj poljubac bio je na rastanku.”
„A slušaj ovo”, pa usledi nekoliko nerazumljivih rečenica izgovorenih šapatom i smeh, „da ne veruješ da u takvom na izgled slabašnom telu ima toliko snage”, komentarisao je onaj drugi zvonki glas. Onda se začuje zveckanje, izazvano verovatno metalnom hvataljkom dok su prevrtale meso.
„Eee, skini ovo, izgoreće, pogledaj…”
Davno sam mislio da odem, bilo mi je pomalo neprijatno što prisluškujem, ali uzimajući u obzir da se sve slučajno desilo i nisam imao neku veliku grižu savesti. Kako odeleti radoznalosti, kažite mi, kad vam se kao na tacni pruži prilika da čujete ovako škakljiv razgovor? Međutim uskoro shvatih da me nije toliko zanimao sam razgovor sa svim pikantnim detaljima, šta sam čuo, čuo sam, više me je zanimalo kako izgledaju te dve po svemu sudeći mlade žene. Da li su lepe, zgodne, plave ili crne?
Tako sam baršunasti alt povezao sa likom bujne dugokose crnke, prilično visoke, punih usana i lepih zuba. Dok je drugi, zvonak glas pripadao sitnoj, ali skladno građenoj plavuši ljupka lica i osmeha. Došao sam u iskušenje da pronađem neku rupu u ogradi i da virnem ne bih li proverio verodostojnost svoje mašte, ali ograda je bila tako gusta da nije bilo šanse da bilo šta vidim.
Prošlo je desetak dana od tog događaja kad u gradu iza sebe začuh muški glas:
„Ana, požuri! Tenis počinje u pet.”
Smeo bih da se zakunem da je to glas muškarca koji sam čuo iza žive ograde. Ali, nisam se okrenuo. Neka Ana ostane onakva kakvu sam stvorio u mašti: Lepa dugokosa crnka. Ne bih voleo da se razočaram.
Crepaja, 6. februar 2021. g.