Pa šta ti misliš da smo mi nešto znali? Pojma nismo imali. Imali smo samo slabog, ranjivog protivnika kojeg smo sa lakoćom savladali i uzeli mu sve. Dobro, malo smo varali i lagali, a ko to ovde ne radi?
Šta dalje? Pobedio si i ti si pobednik i… ? U glavi nam je bila samo bleda predstava o narednim potezima.
Osveta, osveta, ponavljali su uporno ovi moji. Kao, šta su nam radili, šta su sve pričali, koga su na robiju, ko je izgubio glavu, ko je izdao, ko je prodao i tako dalje. I osvetili smo se. Treba biti fer pa priznati da smo preterali, ali ko to sada sme da kaže?
Kao što su ovi moji njih optuživali da su radili ovo i ono, tako su sada nastavili sa istim poslom samo sa još više žara i koristi. I ne prestaju, ne možeš ih zaustaviti. Samo, ovi moji nisu kao prethodnici, ovi su opasni. Ko to može da kontroliše? Hajdučki geni su to.
Jednog dana je došao neki stranac, sve nas je okupio i započeo sa nekom obukom. Nije nam baš bilo najjasnije šta hoće od nas, ali već posle nekoliko sati razumeli smo se. Zapravo, bili smo na poznatom terenu. I bez znanja jezika ukapirali smo da smo mi njima potrebni i da će nas on naučiti kako da ostanemo tu gde jesmo i kako da sprečimo eventualni poraz ili, nedajbože pobedu naših oslabljenih neprijatelja. Pouka je bila savršeno razumljiva. U grubom, pristrasnom prevodu glasila je: oteži, zavlači, varaj, laži, maži, ignoriši, nameštaj, proturaj i poturaj pod tepih… ne biraj sredstva, samo ništa ne daj i ne puštaj. Samo da ostaneš tu gde jesi. Prave razloge su znali samo oni na vrhu. Mi, obični kerovi dobili smo samo ovo objašnjenje.
Cena tih lekcija nije bila mala. Svaki put kad bi došli, neka fabrika bi otišla, planinski izvor ili stoletna šuma. Nismo imali kud, gluposti koje smo u mladosti pravili morali smo kad-tad da platimo ili preciznije – neko mora da plati.
Koja je svrha pobede kasno sam shvatio. Ima tih pouka u starim japanskim ili kineskim teorijama ratova, nešto o poštovanju neprijatelja. Toga kod nas nema. Kad nekog pobediš pobediš ga bez ostatka, satreš ga surovo.
Ipak, sada znam šta je to i čemu vodi. Neprijatelj ti uvek treba, ne može bez njega. On je tvoja mera vrednosti. Kakve neprijatelje imaš, takav si i ti. Ako nemaš neprijatelja, nemaš ni prijatelja. Ostaješ sam sa sobom u svom surovom svetu u kome si sve što si smatrao za neprijateljsko, spalio, sravnio, pobedio i – ostao sam. Oni koji sutra dođu da ti pomognu, dolaze u stvari da bi ti nešto prodali ili uvalili, oteli ili te prevarili. Nema više prijatelja, nema ničega. Dobio si pedigre nekog koga mogu lako da zajebu, gotovo je.
Nismo više svoji. I sebe moramo prodati da bismo preživeli.
Ko je onda pobednik?
Možda su ipak pobednici oni koje smo mi pobedili. Kao da su znali šta nas čeka pa su nam uvalili pobedu, a mi naivni i željni slave naseli na tu igru. I umesto da maznemo lovu i izgubimo se kao naši prethodnici, mi izigravamo neimare, gradimo. Radimo sve što ovima pre nas nije padalo na pamet i svima smo krivi.
Tako nam i treba. A i ovaj narod ništa bolje nije zaslužio od nas ovakvih kakvi smo.