„Da nazdravimo mome sinu, diplomiro je, završio fakultet”, okupi komšiluk tog dana ćale sav ponosan i iznese rakiju da počasti pridošle goste.
„Svaka mu čast, nek je živ i zdrav…”, ređale su se zdravice sa željama da se što pre zaposlim, pa do onih da se oženim i ćale dobije unuke. Poželi mi sve to i komšija Vidomir, ali pomalo izazivački, na opšte iznenađenje izreče ove reči:
„Sve je to lepo sinovče. Završio si te velike škole, al ‘ajde, čikam te, napravi kotaricu! Ispleti korpu. Opravi nešto opipljivo sopstvenim rukama…” Ove njegove reči nateraše me na razmišljanje i nisam imao mira nego već sutradan uzeh snop vrbovog pruća i šamlicu. No uzalud sam sledećih nekoliko dana pokušavao u potaji, skriven od pogleda ukućana da ispletem korpu ne bih li dokazao i komšiji i sebi da i to mogu. Da pored stečene fakultetske diplome, mogu da ispletem kotaricu. Uspevao sam nekako da oformim dno, okruglo suncoliko. Muke nastadoše kad počeh da pletem nastavak, u krug opleten zid korpe, dole uži, gore širi, kad pokušah da spojim dno i zid. Kako da to uradim? Kako da povežem zid i dno? Ne odustajem i pored svih teškoća. Uporan do tvrdoglavosti nastavih sa pokušajima. Ali ne ide, pa ne ide i pored velike želje. Obeshrabren neuspesima, ali rešen da ispletem korpu, odem do komšije.
„Pokaži mi”, bez ustručavanja ću ja.
„A šta to?”
„Kako se plete.”
„Nije lako, jel? Di je zapelo?”, sa vragolastim smeškom pita komšija.
„Gde je zapelo? Svud”, odgovorim.
I poče naše druženje. Imao je preko sedamdeset u to vreme, a ja dvadeset četiri. Dolazio sam kod njega uvek kad bi mi javio da je tog dana odvojio vreme za pletenje korpi. Komšija Vidomir je bio paor, zemljoradnik, ali je voleo kako sam kaže da plete i oplete. Ovo oplete, odnosilo se na žene, na seks, kroz smeh mi je u poverenju govorio.
„Kad smo već kod žena”, reče, „njima sam prepustio štrikanje. Pletenje džempera, fusekla, rukavica i natikača i za to treba veština”, s poštovanjem je govorio, „a ja sam se opredelio za vrbovo pruće i pletenje korpi, za to treba vešta i jaka muška ruka… ” Deda je naučio oca, ovaj znanje preneo njemu. Zimi su najviše pleli, kad se na njivi završi radnja. Ujesen kad sa vrbe opadne lišće, sekli su pruće, a onda ga, to pruće, u bakračima kuvali pa ljuštili koru. „Najbolje se pokazala naša crvena vrba i amerikanka, valda su je doneli iz Amerke Kolumbo i njegovi mornari, kao što su doneli kukuruz, krompir, papriku…”, govorio bi i počeo da se smeje.
„Ovo ćeš ovako”, pogledao bi me pokazujući mi, kao da proverava da li sam shvatio, „a može i ovako, važno je samo da dobro zategneš, da se ne klamića. Za kotarice biraš deblje i jače pruće. Za cegere ili da opleteš balon za vino il’ rakiju, treba ti tanje pruće ili vitre. Vitra to ti je po dužini cepano pruće, na dva ili tri dela. Sa vitrama vezuješ drške za kotaricu, ceger, balon… I metle smo vezivali sa vitrama, pre nije bilo žice ko sad. Pleli smo i saćurice za lebac, ustvari za testo, al’ od rogoza. I užad za vezivanje tuluzine i ogrizine smo pleli od rogoza… Ima još koješta i da ti ispričam i pokažem. Ne mogu sve ni da se setim.”
I tako dan po dan naučih osnove korparskog zanata i zavoleh da sedim na stoličici i uplićem vrbovo pruće. Napravih i prvu korpu. Ništa mi nije rekao čika Vidomir, samo me je udario po ramenu i počeo da se smeje. I eto, uspeo sam. Više nije problem da sastavim dno i ostatak korpe, ili da napravim završni venac i pričvrstim ručke. Uživam u svakoj pojedinačnoj operaciji. Kad napravim dno nalik suncu na dečijem crtežu, kad donjim vencem sastavim dno i zid, kad dodajem red po red upletenog pruća, a korpa raste i dobija konačan oblik, kad vitrama pričvrstim ručke za gornji venac i kad najzad završenu korpu, zadovoljan, bacim u vis, a ona odskoči udarivši u zemlju i pomislim: Evo napravio sam te, ovim rukama i dobro sam te napravio. A najviše mi prija kad komšija Vidomir zadovoljno namigne i nasmeje se onako kako samo on zna.
Ali neočekovano, jednog prolećnog dana prekide sa pletenjem kotarica i preseli se na onaj svet moj komšija Vidomir, a da mi nije preneo sve tajne korparskog zanata. Nije jadan dočekao ni da se zaposlim ni da se oženim, a nije ni slutio, a bogami ni ja, da ću evo i dan dan-danas da se bavim pletenjem korpi, i to ne iz zadovoljstva već kao zanimanjem. Postade to, kako se danas kaže, porodični biznis. Pokušavao sam da se zaposlim sa fakultetskom diplomom, javljao se na konkurse, ali ili nisam imao sreće, ili nisam imao vezu, kasnije nisam hteo da se zbog posla učlanim u stranku, a od nečega je moralo da se živi. I odlučismo moja žena i ja da se bavimo korparstvom. Diploma, fakultetska visi uramljena na zidu, a onu drugu nikad neispisanu bez pečata, ali overenu Vidomirovim udarcem u rame i smehom, čuvam u srcu i zaista postadoh majstor korpar da moj učitelj, da je živ, ne bi morao da se postidi.
Ovu priču napisah inspirisan anegdotom koju mi je ispričao moj drug Nikola Petkov.
U Crepaji, 28. aprila 2021. g.