Oduvek su ovde nekakvi ljudi živeli, kažu.
Na obali Dunava i Tise, u Starčevu i Titelu kamene sekire klesali.
Dolazili, odlazili, s mačem stupali od mača bežali, razna imena nosili…
Opet kažu, nije Lala s neba pao. Nije iz vica izaš’o. U ovoj ravnici je nastao. Od blata masnog, od jeda i dobrote.
Jeste. On je kao testo mekan, kao lebac dobar, u isto vreme i naivan i prefrigan… Al’, on je i pušku nosio, njegove su čizme po vienskom dvoru škriputale. Vikao je u jurišu „Vivat, Maria Theresia”, ali i o Kraljeviću Marku i Karađorđu pesme pevao i Titovu sliku na zid kačio… Pušku je motikom zamenio, od militara paor postao. U nebo je svako jutro gled’o. Oćel’ kiša? U mađarske je svatove išao, s Madžarom se za gušu ‘vatao. Pa, opet u mađarske svatove išao. Rumuna je „fraće” zvao, sa Slovakom tocki razgovar’o, a sa Švabicom je Sosa preko zida nedeljom, vruću štrudlu i ludajnicu razmenjivala… Bogu se molio, crkve zidao. Dositeja na put ispratio, Tekeliju, Steriju, Đuru, Svetozara, Mihajla, Uroša, Miloša i Miku iznedrio…
E, što je vol’o i smej’o se kad ga unuk za brkove čupa, a gadno kroz zube pcovo kad mu „udbaš” s tavana žito skida…
I još mlogo toga bi za Lalu moglo da se priča, do zajtra. O slanini, čvarcima i švargli, al’ da skratimo i kažemo samo jedno. Lala je dobar. Nije ćoškast ko ciglja. On je k’o ludaja okrug’o…