Lako je ovde umreti. Svi to od tebe očekuju. I to, što pre to bolje. Mnogi će imati koristi od takve smrti. Ako čovek umre u dubokoj starosti to se onda čini kao logičan kraj njegovog životnog puta. U tom slučaju sve se završava žalošću bližnjih i po nekog prijatelja. Osim ako se ne radi o osobi koja se u tom trenutku čini nezamenljiva i ozračena kosmičkom dozom ljubavi i pažnje kao razni imperatori, kraljevi, carevi i ostale velike vođe. Posledice tada mogu biti veoma ozbiljne.
Smrt mlađe osobe tragična je sama po sebi, ali u sredini u kojoj je licemerje prihvaćeno kao legitimni društveni stav i obrazac po kojem se vlada ogroman broj ljudi a da toga nije svestan, takva smrt može imati različita značenja. Ako se radi osobi koja nije prisutna u javnom životu, smrću se taj život i završava. Ali ako umre poznata osoba, osoba koja je u javnosti prisutna toliko da je svojim postupcima mogla da menja naše živote u bilo kom smislu, tu stvari stoje malo drugačije.
Smrt čoveka ne znači nužno i kraj njegovog života. Čoveka više nema, ali njegovo delo može da nastavi da živi. Poruke koje to delo emituje, autora mogu održavati u životu još mnogo godina. Ne samo u smislu simbola, ideologije, morala i slićno, već kao temelj i vrednosni kriterijum za druge stvaraoce, ako se radi o takvom čoveku. Većina autora verovatno za života nije svesna produženog dejstva i efekata njihovog rada. Za to „krivicu” snose poštovaoci, obožavaoci ili, najčešće razni manipulanti. Podižu se spomenici i druga obeležja, slede hodočašća, pominjanje u prigodnim prilikama i drugi vidovi upotrebe lika i dela umrlog. Mlađeg pokojnika prate patetične poruke i drugi sadržaji u medijima što je razumljivo i sa stanovišta medija, ali i publike.
Besmrtni, nezamenljivi, razne vođe i fireri mogu i posle smrti živeti vrlo dugo. Dešava se da se produženo dejstvo njihovog života i rada prekine tek sa smrću poštovalaca. To je onda stvarno kraj tog života i druga, ovog puta stvarna smrt, jer smrt poštovalaca obično bude jedna mala obična smrt malih običnih ljudi bez posledica po okolinu. A kada vernici nestanu, nema više ni „malog boga”. Taj takav „bog” nekada promeni pojavni oblik, promeni stranku ili valutu, ali to nije garancija da će i dalje biti bog. I najboljem pastiru stado se može razbežati i onda njegov posao bez stada nema smisla. Ako nemaš pravo stado, a treba ti, šta uradiš? Napraviš neku imitaciju, kulise, nacrtaš stado na primer. A onda moraš da nacrtaš i pastira, jer nacrtano stado može čuvati samo nacrtani pastir. Oni mogu izgledati kao pravi, realni, zavisno od veštine kreatora. Taj pastir može biti besmrtan, a stado se može povećati docrtavanjem. Kraj ovakvog boga nastupa brzo ako ga neko obriše ili ako se sačeka nevreme koja će oprati crtež, ali onda stradaju i pastir i stado.
Kao u svakoj religiji i ideologiji i u ovoj našoj, životnoj i političkoj, u prošlosti i sadašnjosti postoje dobri i loši „bogovi”. Što se tiče ovih savremenih i aktuelnih, potrebno je vreme da bi se procenio kvalitet ljubavi prema njima, ali ljubav prema onima iz prošlosti često se graniči sa nekrofilijom. Jednog zaboravimo, pa onda drugog iskopavamo, rehabilitujemo i iznova oživljavamo. Mislimo da ćemo time pobediti njegovu smrt i oživeti ideju pa možda i ideologiju koja ga je učinila važnim, pa mrtvim. To je izgleda potrebno samo onima koji bi da budu „mali bogovi”. Pastirima bez stada, možda.
Kakva je svrha toga? Kao i svrha smrti … jedni odu, a dođu drugi možda bolji, možda pametniji i sposobniji. Možda će biti dobri, a možda zli, ko to može da zna? Od kad je života, postoji i smrt. Ono što život ne uspe da promeni, promeni smrt. Ima mnogo primera u istoriji. Da li se Nemačka promenila posle nestanka-smrti Hitlera? Jeste, nesumnjivo. Da li se Jugoslavija promenila posle Titove smrti? Ne samo da se promenila nego je umrla i ona. I tako dalje! Ima toga još.
Jedno je sigurno: kad umre dobar čovek njegova dobrota nastavi da živi u srcima i sećanju mnogih, čak i ako ga nisu voleli dok je bio živ. Kad zao čovek umre sa njim umire i dobar deo njegovog zla. Nema više ko da čini zlo tom snagom i autoritetom, jer i za činjenje zla potreban je autoritet, pa makar se zvao i strah. Stado sluga zla nema više tu moć što ne znači da ne mogu i dalje činiti zlo. Treba se čuvati od zla i treba pamtiti dobro.
A kakvi smo mi u svemu ovom? Kako nam se desilo da tako lako pređemo preko toliko smrti i da zanemarimo ili previdimo toliko zla oko nas u poslednjih 25-30 godina? Kako i kada nam se to desilo? Da li smo mi takvi rođeni ili je neko sa strane, opet neko sa strane, to sa nama uradio? Da li su nas tolike smrti ipak izmenile? Verovatno jesu, možda smo ranije bili još gori. Trebalo bi možda svi da sednemo pred neko veliko kolektivno ogledalo, da se pogledamo i kažemo sebi šta u stvari hoćemo? Ovo sigurno nekako piše u jednom od onih čuvenih poglavlja, možda piše latinicom – pa naučimo tu latinicu da vidimo šta ćemo. Možda piše na engleskom, francuskom ili mongolskom – pa dajte nekom već jednom da prevede. Dosta se čekalo. Od nervoze smo popušili sve cigarete, popili svu rakiju, dobili rak, leukemiju, infarkt i umrli nekoliko puta. Možda smo postali imuni na smrt, ali na glupost, nemar i zlo nismo.
E, lako se ovde umire. Teško se živi!
Srećnim ljudima smrt je trenutak. Kakav je život neprekidna smrt, samo mi znamo!