Prethodni deo priči možete pročitati ovde.
Uoči Božića Lazar roditeljima saopšti radosnu vest. Stanija je noseća. Presrećni Mitar poljubi sina i snajku i sa suzama u očima dariva Staniju dukatom, istim onakvim kakvog stavljaju u česnicu. Eto, imaju razloga da zahvale Gospodu Bogu.
„Pečena ćurka je malo, ispekli smo i prase”. Hvalio se Mitar popu koga su pozvali na ručak. Nutkao je rakijom i njega i već dobro pripitog Trifuna koji im je takođe bio gost.
„Za naslednika. Živeli i mi i on”. Već po koji put nazdravljao je Mitar.
„Na mnogaja ljeta”, odgovarali su gosti, a Trifun i Lazar su posle svake zdravice u dvorištu punili prangiju i pucali. Otpevali su „Roždestvo” i sveštenik je presekao kolač. Posle ručka, prešli su na vino. Mrak je uveliko pao kad je sveštenik, blagoslovio Staniju koja je od ručka klečala pred ikonom i kandilom moleći se. Onda se pop pozdravi sa svima i zavejanim sokakom, pomalo posrćući, napusti veselo društvo.
„Idi Trifune i opali još jednu prangiju, a ja idem da izvadim još vina”, veselo će Lazar, a domaćin, Mitar nasloni glavu na astal i zaspa blaženim snom. Stanija se još uvek molila, dok je svekrva u kujni prala sudove.
Trifun dobro zagrejan vinom ogrne bundaš i izađe u avliju da napuni prangiju. Dok se petljao sa barutom i zemljom, oseti lak dodir po ramenu. Okrenuo se očekujući Lazara, ali pred sobom ugleda Staniju.
„Moraš da mi pomogneš, molim te. Dođi!”, šaputala je Stanija i povukla ga ka štali. „Bog će mi oprostiti. Slagala sam Lazara. Nisam trudna”.
On je zbunjeno pratio i sledećeg trenutka, već su bili u štali. Srušila ga je na gomilu sena i privukla njegovu ruku na razgolićeno međunožje. Krv mu je udarila u glavu kad je udom uronio u sklisku mekotu…
„Al si i opalio Trifune, svaka ti čast. Sve se treslo. Za tim se da piti”, lupi ga Lazar po ramenu i natoči čaše.
* * *
Tog leta u Lazarevom dvorištu, grm jasmina prvi put se osuo sa bezbroj belih mirišljavih cvetova. Početkom oktobra rodila se devojčica. Odlučili su da joj daju ime Jasmina. Lazar je bio presrećan. Čas je ljubio Staniju, čas bebu. Stari Mitar je gunđao, ali je svaki čas zavirivao u kolevku. Jedino je Trifun bio zamišljen, nekako uzdržan. Sve ređe je svraćao, a i kad bi došao tek po koju reč bi progovorio. Uglavnom je ćutao. Stanija bi posle njegovog odlaska sate provodila pred ikonom moleći se. Lazar zaslepljen srećom nije ništa primećivao, već se sa još većom voljom bacio na posao. Radio je i nadao se da će Stanija sledeći put roditi sina.
Redovno je Trifunu isplaćivao dogovorenu sumu za korišćenje zemlje. Često ga je nagovarao da se ženi. Nalazio bi mu prilike, ubeđivao ga, ukazivao na svoj primer. Trifun je samo odmahivao rukom.
Kad je devojčica napunila tri godine, Trifun dođe u posetu i reče Lazaru.
„Slušaj Lazo. Ti moju zemlju već radiš. Da se ženim nemam nameru. Zemlja bez naslednika ostaje državi. Napravio sam testament. Kad umrem, zemlja će da pripadne tvojoj ćerki Jasmini. Imaće dobar miraz. Tako sam rešio”. I pružio mu je zapečaćen svitak. „Samo jedno te molim. Ne otvaraj ovo dok sam živ”.
Lazar je samo klimnuo glavom i bez reči stavio Trifunov testament na dno drvenog sanduka u kojem su već bile tapije na zemlju.
* * *
Sledećeg proleća Lazar je pozvao komšije da mu pomognu da sagradi novu štalu. Morao je. Stoka se namnožila, u staroj štali nije bilo više mesta. Leti je bilo lako. Isteraš krave i ovce na pašu, svinje pustiš u rit i do jeseni si miran. Ali morao je da brine o marvi kad zagudi zima. Kad severac produva do kostiju i ljude i stoku, kad od mraza puca drvo, kad snežni smetovi dosegnu do krovova ušorenih kuća.
Kad se žito izbokorilo, zemlja ocedila od istopljenog snega i prolećnih kiša, skupio je Lazar mobu i počeli su da kopaju temelje. Radove je nadzirao i zapovedao majstor, zidar koga je crkveni odbor angažovao za zidanje crkve u selu. Bio je tu već tri godine i rukovodio radovima na izgradnji hrama, ali trenutno je otpustio antlogore i kalfe jer su poslovi na izgradnji prekinuti dok sa Karpata ne stigne građa za krov, pa je tako čekajući nastavak radova prihvatio ovaj sitan posao, podizanje Lazareve štale, da ne sedi badava.
Sa kopanjem su počeli od ranog jutra. Pljunuo je Lazar u šake i prvo budakom razbio tvrd površinski sloj ugažen papcima krava i ovaca, dok su ostali ašovima kopali, a lopatama izbacivali rastresitu, masnu banatsku crnicu. Satljik sa mekom rakijom išao je od ruke do ruke, valja pokvasiti usta. Moba je takva. Rad je manje težak uz razgovor, rakiju i šale. Tako da im vreme do fruštuka proleti začas. Upravo su posedali na iskopanu zemlju kad se Stanija pojavila sa cegerom. Jasmina ju je u stopu pratila držeći se za suknju, a kad spazi oca, radosno mu potrči u susret raširenih ruku.
„Tajo, moj tajo!”
Lazar je dohvati ispod pazuha i odbaci u vis, a onda poljubi u jedan pa u drugi obraz. Oslonjeni na alatke, ljudi su sa osmehom posmatrali ove izlive nežnosti, samo je Trifun zamišljen gledao u zemlju.
„Ajde ljudi, da se malo pri’vatimo”, pozove ih Lazar i nešto šapne devojčici. Ova klimne glavom i priđe Trifunu uhvati ga za ruku i povuče ka pokrovcu koji je Stanija prostrla po zemlji.
„Sedi čiča Trifune, sigurno si se umorio”, procvrkuta gledajući ga od dole.
Trifun je pomilova po kosi a lice mu ozari osmeh. Svi posedaše oko belog čaršava na koji Stanija izvadi prvo hleb a onda ostalo. Razgovor zamre. Progovorili bi tek po koju preko zalogaja. Reči zameni mljackanje i povremeno klokotanje koje bi se čulo kad bi neko nagnuo zeleni krčag sa vodom. Slanina se topila u ustima, a luk hrskao pod zubima. Brisama su iz drvenog čanka nabadali bele kriške sira i sekli s dva prsta debele komadeške ‘leba. Barena jaja bi u jednom zalogaju nestajala u ustima ogladnelih radenika.
Posle doručka, sunce je već ugrejalo, pa su komšije Arkadije, Kosta i Ljuba poskidali štrikove, ali uskoro su se i bele lanene košulje mokre od znoja, lepile za leđa. Trifun, go do pojasa čakšira stegnutih vojničkim opasačem, prednjačio je u poslu. Trebalo je iskopati dubok kanal sve do tvrde ilovače i za ašov dublje, jer fundament je najvažniji. Dobar fundament kuću nosi, govorio je majstor Georg, zanoseći na švapski. Popuštao je taj sloj čvrste, nepropusne gline koji se pojavio ispod crnice, pod snažnim zamasima Trifunovim i prštao žutim tvrdim ljuspama ispod budaka. On iznenada zastane.
„Šta je ovo Boga ti poljubim?”, uzviknuo je i počeo onim klinu nalik krajem alatke da čeprka po dnu već do grudi duboko iskopanog temelja. Svi su se zainteresovano okupili okolo i uskoro se na dnu zabelasaše kosti zarobljene u tvrdom sloju ilovače. Radoznalost nagna ljude da otkopaju deo dobro sačuvanog skeleta ogromne ribe. Deo kičme i rebara bio je dugačak dobra tri fata, ako bi se dodala glava i rep koji nedostaju, ta neman bi bila dugačka i svi’ sedam fati, izračunali su. Tolika riba ni u Dunavu ne bi mogla da pliva.
I bili su u pravu. Jer i ne znajući, oni su pronašli ostatke ogromnoog skeleta starog stotinama hiljada godina, skeleta ribe koja je živela u dubinama nekadašnjeg Panonskog mora…