Site icon Pančevo.city

Lazar (treći deo)

Te jeseni počele su da pristižu glasine. Turska se sprema za novi rat. To su potvrđivali sve češći upadi manjih turskih odreda, koji su prelazili Dunav i zaobišavši pogranične postaje, pljačkali sela u zaleđini, a onda se brzo povlačili nazad, izbegavajući sukob sa graničarskim jedinicama stacioniranim u Pančevu i Kovinu. Zato su oficiri pogranične Banatske regimente tokom zime pojačali straže u zaleđu utvrđenja i naredili evakuaciju civilnog stanovništva graničarskih sela u slučaju upada Turaka. Takva jedna grupa turskih akindžija, veštih jahača sposobnih za brze akcije, iskoristila je jaku zimu i njihova predhodnica pređe preko zaleđenog Dunava krajem januara. Vest se brzo proširila. Trebalo je odmah organizovati odbranu i evakuaciju stanovništva. Lazar i Mitar dobili su naređenje da žene i decu iz svog sela Kozlovac prebace na sever u relativnu sigurnost. Ostali odrasli muškarci su ili poslati na isturene straže na jug, da izveštavaju o kretanju turskih trupa, ili na sever u utvrđen logor u Tomaševcu da tamo organizuju drugu liniju odbrane. Sneg je padao, već danima. Banatska ravnica se zabelela plaštom neveste. Lazar i Mitar su od ranog jutra pomagali oko utovara najneophodnijih stvari u sanke. Trebalo je po toj hladnoći i nevremenu zbrinuti žene i decu. Starci su pomagali koliko mogu, ali sve je išlo mnogo sporije nego što bi trebalo. Moglo se očekivati da Turci svakog trena banu. Najzad kolona saonica napusti selo. Snažni orači, volovi podolci, ali veoma spori i tromi po dubokom snegu polako su se probijali put severa. Nisu odmakli ni dve duži, a jedne sanke se polome. Prosto se rasturiše pod velikim teretom. Na sankama su bile rezerve hrane. Mast, brašno, pasulj, suvo meso. Jedan sanduk je baš nezgodno pao. Poklopac se polomio, a iz njega su počeli da ispadaju papiri. Lazar ih potrpa nazad, a onda prepozna Trifunov testament. On testament ne vrati u sanduk, već ga strpa u nedra. Dok su promenili sanke i utovarili teret, izgubili su dva sata. Ponovo su krenuli. Lazar je obišao sanke sa ženama i decom i proverio kako su smeštene Stanija i Jasmina. Devojčici je samo nosić virio iz krzna i marame u koju je bila uvijena. Osmehnula se tati i izvukla ruku ne bi li  ga pozdravila. On joj uzvrati osmeh i odmahnu joj. Ostavio ih je i odjahao na začelje kolone. Odande je pretila najveća opasnost. Pogledao je u pravcu sela. Samo belina. Ništa se drugo nije videlo od gustih pahulja. Umiren polako je jahao za kolonom. Onda se seti testamenta i posegnu za svitkom u nedrima. Pečat je bio polomljen. U zaštitnom omotu nalazila su se samo dva lista. On na brzinu baci pogled na prvi. „Izjava” pisalo je na vrhu. Onda prelate pogledom preko sadržaja i zapanjeno zaustavi konja.

Prvi pucanj bio je nalik prvoj kapi kiše koja prethodi letnjem pljusku. Kad je Lazar pogledao prema jugu, iz mećavom šibanog obzorja izroniše konjanici u ludom galopu. Samo je jak vetar odnosio urlik gomile u jurišu. Kuršumi su pljuštali po koloni izbeglica. U dva skoka Lazar se našao kraj saonica u kojima su bile Stanija i Jasmina. Zgrabio je ženu sa detetom u naručju i gurnuo je pod saonice. Jedan od volova iz zaprege, pogođen neprijateljskim zrnom oglasi se u samrtnom ropcu i stropošta u sneg. Lazar sjaha i uze na nišan konjanika koji se galopom približavao i nešto vikao. U metežu i buci razabrao je svoje ime. Onda je prepoznao jahača i psa pulina koji ga je pratio u stopu. Kroz obruč koji su obrazovali turski konjanici probio se Trifun hitajući im u pomoć. Na trenutak se Lazar poradovao i tako maloj pomoći, a onda mu pred oči iskrsnu reči iz teksta izjave: „Ja Trifun… izjavljujem… Jasmina… moja kći”. Odluku je doneo u trenutku. Samo je jače stegao kundak i opalio. Trifun je dugo, dugo padao široko raširenih ruku. Onda Lazar oseti jak bol. Sablja turskog vojnika preseče ga od ramena do pojasa. Zadnja misao bila je: Jasmina…

Ničice je pao raspolućen u sneg, dok je nekoliko koraka dalje crni kudravi pas cvileći lizao obraz mrtvog Trifuna.

Exit mobile version