Kada smo se u ono srećnije vreme pakovali za odlazak na more, u torbu bi se obavezno ubacivala i neka knjiga. Za nedajbože, ako bi na plaži zavladala nepodnošljiva dosada ili pala kiša i poremetila planove za izlaske i zabavu. Sadržaj knjige bi bile neke lake, letnje teme: kratki vestern ili krimi romani sa kioska, Sidni Šeldon, Simel, Agata Kristi i slično. Nisam voleo tu literaturu pa sam otišao u krajnost i jednog leta na plaži u Poreču za 4-5 dana pročitao „Idiota”. Verovatno mi je u tom periodu Dostojevski nekako odgovarao iako su me svi tamo malo popreko gledali sa pozamašnim Nolitovim izdanjem ove knjige u rukama.
Ipak, bilo je situacija kada se morao spremiti ispit pa sam nosio udžbenik koji, naravno nisam otvarao. Tada smo konstatovali da se u ispitnim rokovima koji dolaze nakon letnje pauze najviše „muva”, jer ko bi normalan učio na plaži. Mnogo kasnije čuo sam priču o učenju u vreme letnjeg raspusta i to je bila ona najgora situacija koja jednog učenika može zadesiti – popravni ispit.
Žarko je bio Crepajac, učenik Škole učenika u privredi „Boris Kidrič” u Pančevu, ŠUP to se tada tako zvalo. Inteligentan, radoznao, snalažljiv, ali nemirnog duha i malo lenj. Za solidan uspeh u školovanju mogao da zahvali svom talentu za tehničke discipline. Drugi predmeti koje je morao da savlada i zasluži prelaznu ocenu nisu mu bili omiljeni, ali se nekako provlačio. Profesorka srpskog jezika je brzo shvatila o kakvoj vrsti učenika je reč i predložila mu kompromisno rešenje po kome on ne bi morao preterano da radi za pozitivnu ocenu. Trebalo je da do kraja školske godine pročita i prepriča Andrićev roman „Na Drini ćuprija” za koji je baš te godine Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost. To bi zadovoljilo formu i možda ga malo zainteresovalo za teme iz nastave. Žarko na to pristane, ali kako se približavao kraj godine a on ništa nije radio, profesorka ga nekoliko puta upozori i na kraju ga sasvim opravdano i obori na popravni. Popravni ispit je zakazan za 28. avgust, na Gospojinu kada je u Crepaji seoska slava, a zadatak koji je Žarko morao da obavi bio je isti kao u toku godine. Profesorka nije odustala od namere da ga natera da pročita bar „Na Drini ćuprija”. U toku leta, kada se drugari zabavljaju negde na kanalu i u kafani trebalo je savladati propušteno i baš na Slavu položiti ispit.
Dani su prolazili, leto je bilo zanimljivo, a Žarko zanesen mnoštvom događaja koji su ga okupirali knjigu nije ni pipnuo. Veče pred popravni požali se on drugarima da sutra nekako mora da reši problem sa popravnim ili će ponavljati razred i u živoj diskusiji za kafanskim stolom, negde oko ponoći, padne spasonosni predlog kako da se reši situacija. Komšija koji je završio gimnaziju seti se da možda negde na tavanu ima sveske iz srpskog u kojima je zapisivao skraćene verzije lektire, a verovatno se tamo nalazi i ovo što Žarku treba. I tako njih dvojica u ponoć sa fenjerom u ruci krenu u pretragu tavana. U nekom starom sanduku, u zabačenom ćošku tavana pronađu prašnjave i raskupusane sveske i u jednoj od njih skraćenu, prepričanu verziju Andrićevog romana. Problem je bio što su baš tu svesku nestašni i gladni miševi pojeli do pola, ali šta da se radi… nije bilo drugog rešenja.
Celu noć je Žarko proveo nad sveskom, pročitao, upamtio i prvim jutarnjim vozom krenuo u Pančevo na ispit. Znao je da će dobar deo Gospojine propustiti ali ako prođe popravni, to će biti najbolja slava ikada. U komisiji je bila njegova profesorka srpskog i nekoliko profesora iz drugih škola. Seo je pred njih i lagano započeo svoju priču o Andrićevom romanu. Profesorka je bila iznenađena i oduševljena njegovim tumačenjem tako složenog dela. Žarko je ređao jasne, odmerene rečenice, pričao priču o Višegradu i kasabi, oMehmed-paši Sokoloviću, istoriji i turskim osvajačima, gradnji mosta i graditeljima, događajima na granici između Srbije i Bosne, o Avdagi Osmanagiću i njegovoj Fati, o Fatinoj udaji…
I stiže Žarko u svojoj priči do momenta kada su Fatu protiv njene volje udali, ona na konju prelazi most, zamoli brata koji je vodi da na trenutak zastanu da još jednom pogleda svoju kasabu, priđe ogradi mosta i baci se u brzu Drinu… I tu Žarko zaćuti. Ćuti on, ćuti komisija, pa posle par minuta profesorka upita „Zašto ne nastaviš?”
Žarko tužnim glasom reče: „Znate, ja sam pažljivo čitao knjigu i priča mi se dopala, ali kada sam stigao do ovog dela, bilo mi je jako tužno sve to što se dešavalo sa Fatom. Počeo sam tako strašno da plačem da nisam mogao da nastavim sa čitanjem. Pa sad vi vidite da l’ sam ja to dobro razumeo i ocenite kako hoćete”. Profesorka je bila u šoku. Odlično tumačenje dela, dobro definisane ličnosti, odlična analiza … i na kraju – hladan tuš! A opet, tako emotivno, niko do sada u ovoj školi to nije uradio na ovaj način. Tišinu je prekinuo član komisije: „Ja mislim da se dečko trudio i vredi ga nagraditi. Po meni, on je prošao. I da dodam još nešto, šteta je što nisi u gimnaziji. Tamo bi tvoj talenat za analizu i razumevanje književnog dela došao do punog izražaja”.
I tako je Žarko položio popravni, završio školu i postao majstor. Ne znam da li je ikada zaista pročitao Andrićev roman, verovatno nije. Onog davnog leta na komšijskom tavanu, miševi su čitali gimnazijsku interpretaciju pa kada su se umorili i ogladneli, pojeli su ostatak. Tako su nehotice odredili životni put jednog mladog čoveka.