Svakodnevno slušamo i pričamo viceve, vrlo kratke smešne priče koje su u većini zapravo male, lepo upakovane laži. Bude tu preterivanja, uvreda i teških promašaja, ali je zabavno. Verovatno se svi sećaju serije viceva o majstor Peri. To je onaj koga svi znaju, koji sve može i koga niko ne može da zezne, a on sve vrti oko malog prsta. Čuvena je priča o slučajnom susretu Pape i majstor Pere kada prolaznici radoznalo zapitkuju – „Ko je onaj čudno obučeni stariji čovek pored majstor Pere?” Svako ima svoju verziju majstor Pere. Ime se razlikuje, kao i priča, ambijent i mesto dešavanja. Ali to je taj lik što rešava nemoguće situacije koje ne mogu rešiti ni najmoćniji umovi svemira, a eto majstor Pera…
Mogli bismo ljude koji smišljaju i pričaju viceve svrstati u poveliku grupu bezazlenih lažova koji lažu da bi sebi izborili poziciju u javnosti ili u uskom krugu ljudi sa kojima se druže, ali su njihove priče dovoljno zabavne da uspevaju da izađu van granica „atara”. Tada priča može menjati tok, modifikovati se, dodaje se i izmišlja. Autor nije više u mogućnosti da tok priče drži pod kontrolom pa ispada veći lažov nego što zapravo jeste. Tih bezazlenih, zabavnih lažova, na sreću njihovih „žrtava” ima mnogo više nego onih ozbiljnih koji svojim namerno plasiranim lažima mogu napraviti veliku štetu, a to bi se već moglo smatrati prevarom.
Zavisno od omiljene teme kojima se bave, oni mogu biti manje ili više interesantni. Na primer, pecaroši su već ušli u enciklopedije viceva sa svojim upecanim ribama koje imaju oči kao pesnice. A tek o švalerima šta bi se sve moglo ispričati, ali nije zgodno ovako javno, pred svedocima. Naš majstor Bora iz naslova je bio izuzetak zato što mu je omiljena tema bila politika i to ne bilo šta već lično drug Tito. Imao je čitav niz priča o njegovim susretima i druženjem sa Titom i Jovankom. U ono vreme sedamdesetih, niko se ne bi usudio da pominje doživotnog predsednika Republike, a ne da njegovo ime i lik još stavlja u neke neozbiljne priče. Bora je to radio verovatno ne misleći na eventualne posledice. Te svoje izmišljotine pričao bi na uličnim saborima, a verovatno bi sve već za sat vremena stiglo na drugi kraj sela što bi čulo i prepričalo stotine ljudi. Sigurno je sve stiglo i do doušnika, kojih je bilo nekoliko u svakoj ulici, ali Služba nije reagovala. Možda je procena bila da je on taj bezazleni simpatični lažov koji ne može da načini neku štetu pa ga nisu dirali. A šta je to majstor Bora pričao?
Išao tako Bora nekim poslom (?) u Beograd, posao se odužio pa je zakasnio na voz. Do sledećeg voza imao je nekoliko sati pa se uputio u centar grada da malo prošeta. Razgleda tako Bora izloge u Knez Mihajlovoj kad ga neko kucne po ramenu. Okrete se Bora da vidi ko ga to ometa u dokolici, kad ono – Tito.
– Pa gde si bre Boro, nisam te video sto godina, šta radiš ovde?
Reče Bora šta radi, a na to će Maršal:
– Ako imaš vremena da se šećkaš po Knez Mihajlovoj, imaš i da svratiš do nas, ni Jovanka te dugo nije videla. Pazi, ovo ne smeš da odbiješ, ona će da se naljuti, a ti znaš kakva je kad se ljuti.
I šta će Bora, uputi se sa Titom na Dedinje. Tamo ih dočeka Jovanka, obradova se onoliko, posadi ih za sto u kuhinji. Majstor Bora onako usput primeti kako se Tito „opravio”, nabavio novi kredenac i stoličke (južnosrbijanski izraz verovatno iz zavičaja). Pa kaže Tito Jovanki:
– Slušaj, evo ti sto banki, idi preko u samoposlugu i kupi nam nešto da majstor Bora i ja malo pregrizemo. Ali nam prvo skuvaj kafu. Boro, ti ono piješ slađu…?
To je epizoda koju je Bora godinama prepričavao i dosoljavao pikantnim i prigodnim detaljima.
Druga grupa „masnih” laži je iz njegovih sukoba sa sistemom, a omiljeni su mu bili lekari i drugo medicinsko osoblje. Moglo bi se reći da je u toj temi dostigao nivo kralja laži – barona Minhauzena.
Boru je jednog dana iznenada zaboleo stomak i tako je stigao do bolnice. Za par sati bio je u hirurškoj sali, doktor je bez oklevanja otvorio stomak i po njegovim rečima, počeo da pretura nešto tamo dole. Majstor Bora je potpuno svestan, bez anestezije gledao kako sestra vadi iz stomaka njegova „crevca i mota gi na naslon od stoličku” k’o babe kad predu vunu. Sad će to sestra da malo opere i očisti i ima da budeš ki nov – kaže doktor. U tom trenutku otvore se vrata, kuvarica uđe u salu i dreknu: Kaaafaaa!!! Doktor i sve sestre odoše na kafu, Bori ostadoše „crevca na stoličku”, a kroz odškrinut prozor zavuče se mačka i počne da se mota oko stoličku. Jedva sam ga oteraja – završi on svoju priču koja, kao i sve ostale svaki put drugačije počinje i završava se, a novi obogaćeni detalji teško da bi stali u ovaj prostor.
Majstor Bora je nešto malo nadživeo Tita. Iza njega su ostale priče u koje teško da može neko poverovati, možemo se samo diviti toj mašti i kreativnom umu koji je bio u stanju da smisli mnoštvo situacija upotrebljivih za scenario zapažene komedije. Misterija je i kakav je on bio majstor kada ga nikada niko nije video da nešto radi.