Tankim lelujavim tragom pare iznad šolje, kao da maše, da se javlja, zamirisao je čaj od kamilice. Zamirisao je mirisom livada, zapevao glasom slobodnih ptica, zagolicao nepce lepljivim ukusom meda. Eva prinese šolju usnama i udahne miris zatvorivši oči. Pokrenuo je miris čaja sećanja i poređao slike pred njene oči jasne, jasne kao što je bio taj sunčan dan ranog leta. Livada na kojoj se ova mlada žena nalazila beše oivičena drvećem, počinjala je iza poslednjih kuća i stremeći horizontu gubila šarenilo i nekakvom novom, neodređenom bojom spajala sa plavetnilom neba. Uživala je tog časa Eva čitavim bićem u bujanju života oko sebe. Trčala je, skakutala, smejala se. Već malo umorna, sela je, a onda se poleđuške opružila. Mekota trave milovala joj je leđa dok je raširenih ruku ležala i osetila neraskidivu vezu sa tlom ispod sebe. Žutilo cvetnih glavica kamilice i njihov miris isprepleten zvukom zujanja pčela, kao i plavo prozračno nebo iznad, nadimali su joj pluća od ushićenja. Imala je utisak ne da leži, već lebdi. Zakotrljala se, valjala, dok su je vlati trave i latice cveta kamilice milovale po obrazu, nosu, vratu ispod potiljka i po golim podlakticama. Kosa joj se rasula i izmešala sa biljem ispod i nebom iznad. Jedina želja bila joj je da ovo potraje, da se uvek oseća ovako. Da, tako je do skoro bilo… Uključila je spoljne kamere. Mrzela je sliku sivila i pustinje koje one prenose. Onda se na ekranu nazreo oblačić prašine koji je bivao veći i veći i najzad iz prašine izroni vozilo na gusenicama, masinasto-sivo sa još uvek uočljivim vojnim oznakama. Eva pritisne dugme od spoljnih vrata dekontaminacione komore. Gusenice zakloparaše i vrata prostorije za dekontaminaciju se za vozilom zatvoriše. Brojke na displeju ispod ekrana vrtoglavo su se smenjivale. Trebalo je da prođe petnaestak minuta da bi na displeju zatreperela nula. Eva je gošću sačekala na vratima dnevnog boravka.
„Kako si putovala, mila?”
„O, super. Malo je neudobno i skučeno, ali kako bih uopšte stigla do tebe. Konstruktor ove skalamerije na gusenicama zaslužuje u najmanju ruku Nobelovu nagradu… da se ta nagrada dodeljivala za dostignuća u vojnoj industriji ja bih je dodelila njemu”.
„Ah, ne pominji vojsku, mrzim sve što je u vezi sa vojskom”, odgovori Eva, „hoćeš li čaj?”
„Radije bih rakiju od kajsije iz široke čašice da se miris raširi prostorijom”, bez dvomljenja će gošća, „sećaš se one kajsije u bakinom dvorištu? O bože, zar je moguće da napolju ne postoje više ni kajsije, ni ptice ni ribe? Proklet bio ko je pritisnuo crveno dugme. Proklet bio za svagda”.
Eva uzdahne pa će setno: „Jedino su nam ostali mirisi i ukusi zarobljeni u konzervama, flašama i vrećicama čaja. Na žalost. Ili je sreća što nam je i to ostalo?”
„Naši su uspeli iz sačuvanih micelijuma da u bunkerima proizvedu pečurke. Prva hrana koju ću pojesti, a da nije iz konzerve, pečurke. Bleštavo beli šampinjoni. A šta je dovelo do ovoga? Opet pečurke, ali atomske. Tužno i smešno”.
„Nećemo više o tome”.
„Nećemo Eva, ali samo još ovo da ti ispričam. Preko obnovljenih komunikacija puštena je vest da su Rusi, Amerikanci i Kinezi, ono malo preživelih, zajedno, u podzemnim hangarima iz kojih su lansirani interkontinentalni projektili sa atomskim bojevim glavama, oformili bazu semena biljaka koju su nazvali Nojeva barka. Jebem im mater! Sad mogu zajedno”.
„Ali šta mogu da urade sa tim semenom?”, pitala se Eva, „gde da ga zaseju? Treba da prođu hiljade i hiljade godina da se planeta izleči”.
„Gajiće ih u veštečkim uslovima u baštama zaštićenim zastakljenim kupolama, kažu… Ne znam da li će to uspeti, možda će ovo maleno biće da bude svedok tome”, izgovori Evina gošća i pomiluje je po nabreklom stomaku, „ili će i ono da se hrani kao i mi iz konzervi dok traju zalihe? Koliko još?”
„U sedmom sam mesecu”, odgovori Eva, „ako si na to mislila kad si rekla koliko još”.
„Lepo, lepo. Samo se čuvaj… Razmišljam ovih dana. Neverovatna igra slučaja. Zoveš se Eva, tvoj život je počeo u vreme kad je ova planeta u odnosu na danas ipak bila raj. Donosiš na svet potomstvo. Ovo dete će biti nešto izuzetno. Povezuje dve epohe. Začeto je pre kataklizme, rodiće se, kao jedno od prvih u novonastaloj situaciji, u novom vremenu. To su činjenice, ali postoje mnoge nepoznanice… Da li će ono izroditi decu? Da li će ljudska vrsta preživeti?”
Nastala je tišina. Obe žene se duboko zamisliše.
„Sipaj mi još jednu rakiju”, izgovori najzad gošća i prostorijom se ponovo raširi miris kajsije.