Nisam mog’o da verujem, samo sam malko mrdn’o ramenima, onako od šale i košulja se po šavu pocepala, ‘oće da se odvoji rukav. Lane sam je kupio u varoš u trikotažu, bila mi malko veća, za jedan broj, al računam, neka će da se skupi od pranja i ima da bide pasent. A lepa karirana, kaže Dobrila, moja žena, taman da je obučeš kad idemo kod moji’ na sveca. Kad metnem fižbajn, ima kragna da bide kruta kav oficirska.
I doš’o i taj dan. Izvadila Dobrila košulju iz ormara, raspakovala je, da je prepegla. Povadi špenadle i onaj karton iz sredine, lizne prs’ da proba peglu dal se ugrejala kako valja, pofajta košulju s vodom iz usta i uzme da pegla. Pegla samo pravi: Psss, a para se uvija i ide gore k’o da si zapalijo cigaru. A metnula moja Dobrila krpu preko košulje da ne presvene, ako je pegla vrela više neg što treba. Pegla Dobrila i peva. A posle joj sve preselo.
„Idem ja dok ti peglaš, da ocečem malo šunke, nešto sam ogladnijo”, kažem i uzmen nož, onaj što šnjim sečemo lebac.
„Jesi ti čitav? Pa otojče si fruštukovo i saćeš opet da ješ”.
Ja se kliberim, ne marim što ona gunđa, neg pravac na tavan. A tamo pomrčina, nikako da se oči naviknedu na mrak. Nisam pon’o šibicu, neg čkiljim, gledim, a ne vidim ništa, k’o pečena riba. Satrem se na sapun što ga Dobrila naređala na sleme, mal nisam pao. Opcujem i Dobrilu i sapun i žarko sunce, koraknem i čiknem glavu o kobasice. Napipam šunku, znam da je iza kobasica i slanine i ocečem s dva prsta debelo parče i da ne dangubim, otkrjam malo kobasice za usput.
I ondak se desi to s košuljom. Vidijo sam odma’ da mi tesna. Čudim se, majku mu, kupio sam za broj veću, da nije neka greška. Da nije trgovac zapakovo drugu, manju košulju… Ajd da probam da zategnem ramena, kad ona krrrc. Pocepa se. Probam drugu košulju iz ormara i ova mala. Probam odelo. Sakov ne mogu da zakopčam, kajš na pantalone moram da otpustim za dve rupe. Dobrila me gledi i cokće.
„Ccc, pa ti si se ugojio”.
Ćutim ja i otignem podambar, pravac na kantar. Metnem jedan givikt od pet kila, onaj s alkom što meri pedeset kila i tražim ove manje da dodam, treb’o bi da imam osamdeset-osamdeset pet, al se setim da sam još pre dve nedelje pozajmio Miladinu Mujkinim ove giviktove od kilu i dve i one sitne žute, mesingane što stoju u drvenu kutiju. Na njegove giviktove se odvalile glave, a trebu mu da izmeri džakove. Prodo je nekim Srbijancima kukuruz… Šta sad da radim? Metnem još jedan givikt od pet kila i stanem na kantar. Pa dal je moguće? Još preteže na moju stranu. To je više od sto kila. Vratim se unutra, ćutim, ništa ne govorim. Dobrila se muči da ušije košulju, vidim i ja sam da ne vredi. Nije samo da se konac pokid’o, nego se i opučilo, iskinulo se parče.
Sednem na becikli i pravac kod pobratima, on je bio uvek malo puniji od mene.
„Pobro, pomagaj!”, taka i taka stvar, objasnim mu ja.
„Nema da brineš. Drenka, vadi odelo i košulju”.
Košulja bela pa na tanke braonske štrafte. Gospocka, a odelo, ko da je za mene šiveno. Malo miriši na naftalin, al će da izvetri.
Zajtra, uvatimo prvi voz i pravac Jarkovac, na slavu. Dobrila opravila doboš tortu, metla je na poslužavnik, pa je uvila u belu šlingovanu maramu za kolač.
„Jav zete, što dobro izgledaš”, tim rečima me dočeka punica, „pucaš od zdravlja”.
Pucu i košulje, pomislim ja.
Nismo ni seli kako valja, a starac već toči rakiju. Puna kuća gostiju. Tu su moj šogor i svastika iz Boke, pa Dobrilin brat od ujca iz Samoša, pa kum i kuma, komšije… Na astal beli čaršavi od damasta i porculanski serviz za dvanajs osoba, duboki i plitki tanjiri, na ruže. Šta da vam pričam. Mi muški pijemo rakije, a ženske lizuckaju šatrez i čokoladni liker. Pred ručak iznese punica pitije i barene šunke iz salamure, da ne sedimo gladni. Reduše u kujnu sipu u činije supu, čak ovamo u srednju sobu miriše. Kad su izneli činije, supa se puši, a rinflajš šareni i dve forme sosa, odma sam vidijo da je punica opravila sos od rena, što ja najvolijem, baš je rešila da mi udovolji. Reduša opasana s belom keceljom okadila je jelo na astal, starac zapalio sveću i očit’o očenaš. Mi se prekrstimo onako stojećke i domaćin poželi prijatan ručak, a ondak svi posedamo i navali. Posle rinflajša bilo sarme, a one se siju… I kobasice odozgore i one se siju pa nabubrile. Kako vreme odmiče rakija nas vata, a razgovor sve žustriji. Vidim ja starac mi se zacrvenijo u lice još nisu ni prasetinu izneli. A što je bila prasetina, ma očima da je ješ. Kožurica reš, pa krcka pod zube, a ispod kožurice malko slaninice, da zalogaj bolje sklizne. Šogor, s prasetinom ne je leba, neg mesto leba belo meso ćureće, kaže tako mu pasira. Ondak smo prešli na vino. Domaće. Starac me odv’o upodrum, da mu kobojagi pomognem da natoči vina, a znam da oće da se pofali. Nabavijo je novo dudovo bure od dvesta litri. On s nategačom vadi vino u staklene flaše i bokale, a ja falim vino kako se izbistrilo, ima lice, kažem. Starac kav pravi domaćin održi s čašom vina u ruku zdravicu. ‘Teo je da mi ukaže posebnu čas’ i da me spomene, pa kaže ovako:
„Dragi naši gosti i zete moj”, a to ispalo kav da je kaz’o da gosti izedu, bože mi oprosti, njegov. Mal nisam poč’o da se smejem. Dalje nisam ni sluš’o, tol’ko mi bilo smešno. Dok smo jeli torte, krancle, gurabije i one bombice od šangarepe, što i‘ ja zdravo volem, stig’o je ramunikaš. Taku ramuniku još nisam vidijo. Naš Nidža Ribac ima dalapu, dugmetaru, a ovo je gverini kockara. Dirke nisu okrugle, već kockaste, pa poređane u pet redi, liči ramunika na pisaću mašinu. Al smo i pevali. One stare banacke. A taj ramunikaš, poznati Ševa iz Ilandže, kad je poč’o u bećarac da spevava, te spomene domaćina, te kuma, pa ondak i mene, zeta, a mi samo vadimo novce i mećemo gore na crveni meh od ramunike, a Ševa i’, mal, mal skuplja i zgužvane trpa udžep. To sam čuo za ramunikaše da najviše voledu da kad stignedu kući, te zgužvane ‘iljadarke ispravlju, peglu šakama, slažu i’ jednu na drugu i broju.
Oko ponoći je počelo da mi se priviđa da posred astala teče vino kav Dunav , a raki’ske čašice da koraču po čaršavu. Ljucki sam se opijo. Zajtra me zdravo bolela glava, poč’o sam da štucam od te silne mesine i vina, pa sam od punice moro da ištem sode bikabone, da mi proradi stomak.
Al, nije tu mojim mukama kraj. Kad sam stig’o kući, vidim ja da nešto nije u redu. Kav da mi glavu steže neki gvozdeni obruč i kad idem, sve me nešto zanosi u desnu stranu. Pomislim, nije ovo za sigru i pravac kod doktor Toške. Taj Toška je Rus izbego od crveni’. Tu je kod nas već dvajes godina. Oma mi je izmerio pretisak i poč’o da vrti glavom.
„Stroga dijeta ak ti milaja žiznj”, zanosi na ruski doktor, „Ništa slano ni masno, meso samo živinsko, kuvano. Rakiju i vino zaboravi”.
„Jav doktore, primaj boga. Nemoj to da mi radiš, pa tek sam pokl’o svinje”.