Ja sam što kažu, rakijaš. Popijem po jednu, dve, tri, al’ desi se da i prestanem da brojim. Ponekad popijem pivo, vino gotovo nikad u zadnje vreme, škodi mi. Al, toga dana pržena riba se baškarila u mom stomaku, pa mi sve šapuće, onako u poverenju Oće riba da pliva… A i vrućina je bila, sigurno preko trijes u ladu.
„Donesi špricer, al ladan”, dobacim konobaru koji je žurno prolazio. Terasa na čardi puna, a svi žedni. Ko će to sve da usluži, verovatno je razmišljao, i samo klimne glavom.
„Daj litru banatskog i sifon”, u sledećem njegovom mimohodu mu se obratim, da ne šećkam čoveka svaki čas. Bejah pri kraju litre, obrazi mi se zacrveneše, raspoloženje se popravi, kad majstori počeše da štimuju žice. Oho muzika, obradujem se. Sunce se zaklonilo iza reda topla na suprotnoj obali. Još uvek je toplo. Harmonika vodi, kontra zvoni, begeš podupire. Bas prim čas svira tercu, čas se nadmeće sa harmonikom. Društo pored, veselo. Nešto slave. Sastavljeni astali. Tanjiri već prazni, al su čaše pune. Zvonko Bogdan, Garavi sokak, starogradske. Od svega po malo. Vidim svirači ispipavaju mušterije. Društvo se polako zagreva. Čaše se prazne. Prekidaju razgovor, pevuše. Onda harmonikaš okrene na banatske, stare. Naš’o je kumu žicu. Mora da je kum, sedi za čelo astala. Ovaj se diže sa stolice i maši za džep. Meće bakšiš na harmoniku. Harmonikaš se smeje, vidim mu zlatan zub. Muškarci šire ruke, žene se zajapurile, svi pevaju. Bogami i mene nešto žacnu. Naš’o harmonikaš i meni žicu. Đipijo bi i ja, al sramota je da se mešaš u tuđe veselje. Srce mi igra, pevam u sebi.
„Konobar, daj još litru i sifon”, povučem ga za rukav kad je prolazio. Slušam, gledam, pijem. Veselje se zahuktava. Muzikanti se oznojali ispod pazuha. Tamne fleke na belim košuljama sve veće, otiru znoj sa lica, al se smeju. Bakšišu. Kum se, sigurno je kum, pop’o na stolicu i raširio ruke i on se oznojo. Oči mu sijaju. Levo od njega ženska. Lepa. Lepo i peva čujem. Prob’o je taj što mislim da je kum da je zagrli par puta, al se ona izmigoljila. Znači nije njegova ni žena ni švalerka. Lovim joj pogled. Ona ne primećuje da je gledam. A šta se i petljam, može ćerka da mi bude. Nego znaš kad čovek popije, popustu kočnice. Šta mogu kad je lepa, a volem da pogledam lepu ženu.
„Jal prijatelju, odaklen je društvo?”, zaustavim momka u farmerkama i crvenoj majici kad je ust’o od astala, valda pošo da piša.
„Iz Žitišta”, odgovori ovaj i korakne.
„Ej, znao sam čika Branu iz Žitišta, bio je šef u Lalu, onu kafanu na Bagljaš u Zrenjanin, al odavno je bilo…”, momak slegne ramenima i odmahne glavom, sigurno ga ne zna i požuri prema toaletu. Dal i postoji još ta kafana, pomislim, a i čika Brana je sigurno odavno umro. I natočim još jedan špricer za dobra stara vremena. Lepotica pogleda u mom pravcu, ja se nasmeših, ali me ona samo okrzne pogledom i nastavi da peva sa društvom.
Ponoć je. Ja sve pijaniji borim se sa onim vinom. Malko je za’ladilo, poč’o da pirka neki vetrić. Odjednom sam ogladnio.
„Jel može deset ćevapa?”, pitam konobara. On pogleda na sat i klimne glavom.
Muzika prestade. Zastrugaše stolice, društvo pored poče da ustaje. Muzikanti piju kafu. Kad sam onu žensku vid’o od nazad, zavrti mi se u glavu. Neću da vam opisujem obline, hod. Samo ću da kažem: san snova. Ej da sam mlađi! Vrisnu u meni već zaboravljeni šmeker. Konobar sa ćevapima u ruci se nasmejao prateći moj pogled. Nije ništa reko, al su oči govorile: „Gledaš matori, gledaš?”
„Muzika!”, dreknuh glasnije nego što je trebalo.
I poređaše se oko mog astala.
„Nek večeras begeš svira samo za mene”, kažem i turam novce međ žice, tamo gore di se puž zavija. Pesma pesmu stiže. Nisam škrtario. Njima milo. Pevamo zajedno. Pijemo zajedno. Gosti se razilaze, konobar stoji kod šanka, čeka.
„Ej kad sam sinoć pošla iz dućana…”, počne moju omiljenu pesmu harmonikaš.
„Pa di si to naš’o, sunce ti žarko”, pomislim i nešto iznutra počne da se penje od stomaka. Pluća mi se raširila, tuga i radost se pomešale i počeh da plačem. Suze liju, ridam. Ne znam šta mi je. Muzikanti prestadoše sa svirkom. Begešar me potapša po ramenu i došapne mi:
„Znam šta je prijatelju. Žališ za mladošću.”
Ispred mene nepojedeni ćevapi i još malo vina u flaši.
„Da znaš da je to”, odgovorim i nasmejem se. Sva ona silna osećanja od malo pre se izgubiše u onoj pomrčini oko čarde.
„Šta dugujem?”, obratih se konobaru i pogledam gore u zvezdano nebo.
Ovu priču posvećujem drugu koji više nije sa nama. Đuri Simičiću.