– Daj mi, molim te taj tipl – reče otac sinu tinejdžeru stojeći na vrhu merdevina i pokazujući mu prstom jedini predmet koji je stajao na podu.
– Misliš ekser.
– Ne, taj tipl ispred tebe.
Otac je shvatio da sin očigledno ne zna o čemu se radi, sišao sa merdavina, uzeo tipl i uneo mu se u lice:
– To je tipl – rekao je besno.
– A, to malo govno što liči na ekser – konačno je shvatio i interpretirao na svoj način sin.
Nije ni tako lako da klinci shvate, prepoznaju i prihvate „strane” reči koje su nama bile tako obične i svakodnevne da i ne razmišljamo da neko nema pojma šta je tipl i holšraf, fukšvanc i prekača, motorcangle i cvikcangle ili laloški „čakanac”, čekić u prevodu. Sa promenom modela života menjaju se i reči koje su često u upotrebi pa tako neko iz vremena „plajvaza” bledo bi nas gledao kada bismo upitali koju tastaturu najviše voli da koristi. Nedavno je neko na društvenim mrežama pitao „šta je to štilornica” i posle nekog vremena dobio odgovor koji je prihvatio kao takav ne razumevajući značaj tog predmeta u školovanju njegovih roditelja. Kada sam davne 1962. polazio u osnovnu školu, pored svezaka i bukvara morao sam da imam i kutiju za olovke i ostali pribor, zvali smo je štilornica i bez nje nismo mogli da uđemo u učionicu.
Poznavao sam majstora koji sa mušterijom nije hteo da razgovara ako bi ovaj koristio neke moderne izraze. Ako bi, na primer pomenuo čekić, majstor bi vrlo burno reagovao rečima:
– Šta ti je to, jelsi ti Crepajac? To je čakanac, kak’i čekić. Kod nas se zove čakanac i šnjime se kuca jekser, a ne taj vaš ekser. Pričaj k’o čovek, a ne k’o neki gradski fićfirić.
Majstor je završio zanat kod nekog Švabe u Francfeldu i bio poštovan, između ostalog i po tome da nikada ne bi ostavljao na putu čoveka sa pokvarenim traktorom ili nekom drugom mašinom čak i ako bi morao tako, u poljskim uslovima i „generalku” da uradi. Uz te majstorske kvalitete išli su i ljudski, a i moralni obrazac po kome rade pravi majstori.
Ti stari majstorski izrazi zaista su pomalo zaboravljeni i izgubljeni sa odumiranjem generacija pravih majstora. Neki od njihovih naslednika naučili su zanat i ovladali osnovnim veštinama, ali nešto bi ipak nedostajalo i to najčešće u komunikaciji sa mušterijom ili prodavcima delova i drugog materijala. Tako je poznata priča iz crepajačke gvožđare kada je jednog dana došao majstor, vodoinstalater da kupi neki neophodan deo za popravku kućne instalacije. Sa druge strane tezge dočeka ga poslovođa, njegov komšija.
– Kaži deda Savo, šta ti treba?
– Znaš, treba mi ono što dođe onako, pa se zašrafi na ono pa onako iza se provuče, pa se metne dihtung i odavde okrene pa sve zajedno natakne na ono drugo i zašrafi.
Poslovođa stoji nepomično i sluša ga bez grimase na licu, očigledno šokiran nejasnim zahtevom. Priđe mu mlađi trgovac koji je sve to gledao i slušao, zamoli ga da ga ostavi da on to reši i ponovo upita deda Savu šta mu zapravo treba. Ovaj ponovi, a trgovac bez mnogo razmišljanja dohvati sa police neki predmet i da mu u ruke. Ovaj, srećan što je našao traženu stvar izvadi pare i plati cenu i još časti mladog trgovca. Kada je deda Sava izašao iz prodavnice, poslovođa priđe kolegi i upita ga:
– Kako si znao šta traži? Tako mi je komplikovano objasnio šta hoće da ništa nisam razumeo.
– Kako sam znao? Pa šta deda Sava može da traži? On je vodoinstalater – koleno, reducir, dupli nipli, neku slavinu ili gumeni dihtung. Ja sam mu dao prvu stvar koja mi je bila pod ruku i potrefio sam. Važno je da je on zadovoljan, a ako nešto nije u redu, doći će on ponovo pa ćemo zameniti.
Nerazumevanje stranih reči i izraza učestala je kod nas sa erozijom školstva i opšteg obrazovanja. Ranih devedesetih, u jeku priprema za rat neki neobavešteni i hrabri ili lakomisleni ljudi, otvarali su firme i pokušavali da opstanu na nesigurnom tržištu oštećene Jugoslavije. Često su to bili ljudi bez nekog iskustva u administraciji, finansijama i organizaciji poslovanja u nekoj ozbiljnoj konkurenciji. Zapošljavali bi sposobnije osoblje da obavlja poslove koje oni nisu poznavali.
Tako je jednog dana u poslovne prostorije jedne takve firme ušao direktor-vlasnik sa nekakvim papirom u ruci i odmah počeo da pretura fioke svoga stola. Kad nije našao to što traži, nastavio je sa pretragom po ostalim stolovima u kancelariji, pa po plakarima, policama, kutijama i torbama. Onda je prešao u drugu kancelariju pa u treću. Službenici su ga sve vreme ćutke posmatrali. U jednom momentu prestao je sa svojom čudnom pretragom, seo za sto i zapalio cigaretu.
– Dobro, šta ti tražiš? – upitala ga je jedna od službenica.
– Tražim flomaster.
– Pa, ne znam da li smo uopšte imali neki flomaster.
– Nema veze, mora da ima negde. Skuvaj mi kafu pa ćemo da nađemo – i zapali drugu cigaretu.
Svi su narednih sat vremena tražili flomaster da bi konačno neko postavio ključno pitanje:
– Dobro, šta će ti flomaster?
– Pa da zalepim ovo na onu oglasnu tablu napolju – i pokaže papir koji je doneo kada je došao u firmu.
– Pa čekaj, tebi u stvari treba selotejp, a ne flomaster?
– Ma da, selotejp, nema veze, znam da je neka strana reč.