„Trči, Nikola! Trči… uf, ode prokletnica”, vikao je starac, mašući dugim pastirskim štapom, kao da time može da vrati odbeglu ovcu. Dečak zviznu i kudravi pas, čuvar stada, stušti se i začas sustiže sivorunu životinju. Ispočetka je ovca zbunjeno vrludala levo-desno, a onda se okrenu, i upravljana znalačkim manevrima psa, priključi stadu. Nastade gužva dok su se životinje tiskale u uskom ulazu u tor, ali psi su ih držali na okupu dok se i poslednja ne nađe sa one strane ograde. Muzli su obojica. I hromi starac i čupavi dečak kome su tek počele da izbijaju nausnice. Čekalo ih je još dosta posla. Pomuženo mleko su uzvarili u drvenim bačvicama stavljajući na vatri užareno kamenje u belu tečnost iz koje su uz pištavi zvuk izbijali oblačići pare. Onda su jučerašnji isceđen sir, poređali u kačice pažljivo posolivši svaki red krupnozrnom morskom solju iz Ulcinja. Kad su zatvorili u padinu brda ukopanu hladovitu kačaru, mogli su da odahnu. Sunce je na zapadu polako tonulo za okolnim planinskim vrhovima nazubljen horizont, kad su seli da večeraju. Mladi sir, ovčiju pršutu i otvrdli hleb, zalivali su još mlakim mlekom.
„Uskoro ćemo dole u selo”, prozbori starac odbijajući dimove, „čim padne prva slana”. Onda se polako pridiže oslonjen rukom o koleno zdrave noge i gegajući se uputi u kolibu katuna. Posle nekoliko koraka zastane i na aramanskom zapeva nekoliko stihova stare pastirske pesme:
Dok me draga u dolini čeka
Moje srce verno joj doveka
Dođi zimo da se stado seli
Da joj siđem dok sneg ne zabeli.
Onda odmahne rukom, kao da je hteo da kaže da je prestar za ljubav i strogo prozbori:
„Hajde na spavanje sinko, valja sutra uraniti”.
„Ostaću još malo đede”, molećivo će dečak ležeći na leđima na prostrtom ovnujskom runu pogleda uprtog u nebo posuto prvim treperavim zvezdama. Zagledan u zvezde, nije razmišljao o nekoj devojci. Draganu još nije imao. Podstaknut pričama Jorgosa Solunjanina, trgovca koji je od njegovog oca kupovao sir i vunu, o putovanjima po dalekim zemljama, o velikim gradovima Stambolu, Budimu, Vijeni, Veneciji, maštao je zamišljajući sebe u svim tim mestima, na lađama, u karavanima…
I bi tako. Njegovi snovi se ostvariše. S proleća, samo što je napunio petnaest godina, Nikola izmoli oca i iz Moskoplja se preseli u Solun, da bi u dućanu kir Jorgosa počeo da uči trgovački zanat. Godinu dana je proveo što u dućanu, što u magazi. Bio je bistar, poslušan i marljiv, pa kir Jorgos odluči da ga povede na putovanje u Stambol i Budim. Od tada se Nikolin život odvijao na lađama, po karavan-sarajima, magazama i dućanima. Danas ovde, sutra onde. I kad se osamostalio, i ženidbom udvostručio svoj imetak, nastavio je da vodi taj skitački život. Nije imao mira na jednom mestu. Trgovinski poslovi, život na raznim mestima, susreti sa različitim ljudima, nagnali su Nikolu da nauči nekoliko jezika. Sem maternjeg aramanskog, govorio je grčki, turski, srpski, mađarski, a služio se talijanskim i nemačkim. Prolazile su godine. Žena mu se razboli i ubrzo umre i on shvati da je zapravo nije ni upoznao. Bio je dovoljno bogat da može udobno da živi ne radeći ništa, imao je kuću u Solunu i kuću u Budimu, ali ništa ga nije vezivalo za njih. Više ga je privlačio zavičaj i razmišljao je da se vrati u Moskopolje jednom kad se zasiti putovanja i trgovine, ali mučilo ga je to što nema naslednika. Živeo je skromno. Raskoš i razmetljiv život ga nije privlačio. Ni novac ga nije interesovao kao pokazatelj imovnog stanja. Voleo je da trguje, da od dukata napravi dva, da u hodu rešava iskrsle probleme. Imao je smisla i za male i za velike trgovačke poslove. Umeo je da nanjuši dobit. Zarada i putovanje. To mu je pričinjavalo zadovoljstvo. I upravo zbog toga je bio dobro raspoložen. Već mesec dana je na putu, a smeši mu se i lepa zarada. Krenuo je iz Soluna i već u Stambolu napravio uspešnu transakciju. Sad je na Dunavu, tek su izašli iz Đerdapa na putu za Budim, natovareni brokatom, svilom i venecijanskim ogledalima. Vreme je bilo mirno bez pogodnog vetra da se podigne jedro, pa su momci prionuli na vesla. Plovili su bliže levoj obali, sa banatske strane izbegavajući jaku maticu, koja im je koristila samo kad su putovali u suprotnom pravcu. Na severu se unedogled prostirala banatska ravnica na južnom obodu Habzburške carevine, a na suprotnoj obali brdovita, blago zatalasana Šumadija u sastavu Otomanske imperije. Naslonjen na ogradu šajke, udisao je smolasti miris libanskog kedra, koji se još uvek širio iz drvene konstrukcije lađe i u šaci merkao težinu kese nabijene zlatnicima. To je bio dar koji je spremio za monahe nedavno obnovljenog manastira Vojlovica, gde će večeras zanoćiti.
„Ko je ta žena?“ upitao je Nikola Spirta jeromonaha Doroteja kad je ugledao Staniju koja je zalivala cveće u manastirskom vrtu.
Pri prvom susretu sa Stanijom je razmenio tek nekoliko reči, nazvavši joj Boga i pohvalivši lepotu cveća koje je zalivala. Ona mu odgovori da ne njenim rukama već Bogu imaju zahvaliti za lepotu cveća, a i za svu ostalu lepotu na ovom svetu i dobrotu i milost i sreću… Tih nekoliko reči, njen lik i priča o nesrećnom životu Stanijinom koju mu je ispričao Dorotej, nisu mu izlazili iz glave na ostatku puta do Budima. No tokom dvonedeljnog boravka u Budimu, završavajući poslove, on zaboravi na neobičnu ženu koju je sreo u manastiru. Bio je zadovoljan ishodom trgovine, pa u dobrom raspoloženju, zadnjeg dana boravka pohita da u jednom jevrejskom dućanu, kupi po molbi Doroteja knjige za manastirsku biblioteku. Već je napunio poveliki sanduk knjigama, kad Nikoli zapade za oko kožom presvučen molitvenik ukrašen zlatotiskom i on, ni sam neznajući razlog kupi knjižicu van spiska, protivno svom uobičajenom načinu kupovine, ne cenkajući se. U povratku svrati u manastir i kao i uvek planirao je da se zadrži dan dva, no jedan događaj preokrenu te planove, ali i ceo mu budući život…
Nastavak sledećeg petka, 20. aprila; pročitajte ovde.