Kakva je korist čoveku od svega truda njegovog, kojim se trudi pod suncem?
Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi, a zemlja stoji uvek.
Sunce izlazi i zalazi, i opet hiti na mesto svoje odakle izlazi.
Vetar ide na jug i obrće se, i u obrtanju svom vraća se.
Sve reke teku u more, i more se ne prepunja; odakle teku reke, onamo se vraćaju da opet teku.
Sve je mučno, da čovek ne može iskazati; oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati.
Šta je bilo to će biti, šta se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem.
Izvor: Biblija – Propovednik
Život ide svojim tokom i izgleda da se tu ništa ne može promeniti. Ako se nešto i promeni, dešava se to van moći nas malih, običnih judi. Ono što u nama samima ne valja, a što remeti naš život, ono što je kao „ljudski softver” ugrađeno u nas, to bi možda i mogli da menjamo i popravimo. Ali, ako ne vidimo grešku, ne možemo je ispraviti. Pouka je: Treba raditi na sebi, treba upoznati sopstvene mogućnosti, vrline, a pre svega mane.
Da li „tapkamo u mestu”, „vrtimo se u krug” ili ipak postoji neko progresivno, linearnije kretanje u periodu od treće do šeste decenije mog života? (I. Erdei)
Možda našoj generaciji (sredovečnih) koja je verovatno odavno zagazila u drugu polovinu života, deluje kao da tapkamo u mestu, ali meni deluje kao da se vrtimo u istim, uzastopnim ciklusima malih i skoro neprimetnih promena ovog društva i naroda, koji su za običan narod vrlo naporni i zato im se toliko opiru i vraćaju „tradiciji” koja im se čini lakša, ali koju zapravo nikada nisu doživeli.
Teško da se u prošlosti narod spontano okupljao i radosno i veselo cupkao, skakutao i vrteo se u krug sa širokim osmehom na usnama, u čistoj, uštirkanoj šarenoj odeći. Dešavalo se to u retkim, izuzetnim prilikama kao i sada. Nikada ovde, na prostoru Balkana nije bilo previše razloga za smeh, pesmu i veselje. Uvek je tu bilo neke tenzije, raznih sukoba, hajdučije, sirotinje i krvi do kolena. U težnji da spasu glavu, porodicu i teško stečenu imovinu, ljudi su vreme i energiju trošili na osvajanje znanja i veština potrebnih za puko preživljavanje. Jednostavno, nije bilo previše vremena i mogućnosti za „rad na sebi”. Intelektualna i duhovna strana ličnosti kod svih naroda na Balkanu zanemarena je u korist vojničkih veština, telesne snage i veštine. Retki izuzeci su segmenti tankog društvenog sloja koji nazivamo elitom i koja se, zavisno od materijalnih mogućnosti školovala u inostranstvu. Pojedinci bi se vraćali u domovinu i dobijali poslove u državnoj upravi i školama, ali do kraja 19. veka nije ih bilo više od par hiljada što je nedovoljno za formiranje ozbiljne države, naročito u uslovima u kojima je stanovništvo bilo većinski nepismeno. Sasvim druga slika bila je sa ove strane Dunava gde je vlast obavljala ozbiljna, stabilna država.
Možda ovo deluje preterano ali da nije bilo tako, stanje pismenosti i ostali slični parametri u 19. i prvoj polovini 20. veka, u srpskoj državi u nastanku bili bi znatno povoljniji. Stanje i dinamika stranačkog života u poslednjem kvartalu 19. veka, znatno je doprinela odnosu običnog naroda prema pismenosti, obrazovanju i nauci. Stranački život su uglavnom činili međusobni sukobi, antidinastički nasuprot proevropskim ili je to samo tako tumačeno, a radilo se o običnoj borbi za pozicije i privilegije. Iskustvo govori da je svima odgovarao neobrazovan narod kako bi lakše i uspešnije manipulisali njime.
Situacija je i danas posle više od 150 godina vrlo slična bar što se tiče političkog profila igrača na sceni. Treba imati u vidu tehnološki napredak i uznapredovale demokratske procedure i šemu. Sa razvojem višestranačja, uvećavao se broj stranaka i ostalih političkih subjekata. Kako je narod kao politički element u demokratskom procesu ostao na vrlo niskom nivou političke pismenosti, rastao je manipulativni, koruptivni i svaki drugi naopaki potencijal naše političke arene. Ne znam da li je to odlika moderne demokratije, da su svi učesnici ove igre za vlast suprotstavljeni, a opet toliko slični i međusobno povezani… ali vidim da to ne funkcioniše najbolje bar na ovom nivou koji je nama vidljiv.
Eto, obrnuli smo krug i vratili se na početak. Prebrojaćemo žrtve, malo počistiti okolo, napraviti par velikih spomenika, kupiti kartu u jednom pravcu bilo kuda i reći domaru da ugasi svetlo. Prvom prilikom, ponovićemo sve.
Zvuči tako logično kao naslov i tekst ove pesme u prilogu. Pri tom nema veze što se radi o američkom bendu. Isto je to.