Određeni događaji su važni samo onoliko koliko im društvo (ili članovi društva) daju na značaju. Recimo, kada bi se uzelo u razmatranje slavljenje slave, kod ateista to ne bi imalo apsolutno nikakvog efekta, dok kod verujućih ljudi ona zauzima najvažniji dan u godini.
Svaki događaj se, dakle, može sortirati po važnosti. Većinu ljudi koje poznajem, za ozbiljno uzimaju proslavu Nove godine. Početkom decembra nastaje ozbiljna užurbanost da se završe određeni poslovi, izglade odnosi, i sl. Kod pripreme za slavu, najmanje deset dana ranije se fokusiramo na kupovinu i pripremu namirnica. Lako dolazimo do zaključka da ljudi na određene događaje gledaju kao na „zakon” ili pak rok, ali pre nego što dođe do zvaničnog datuma centralnog događaja, ljudi prethodni period fokusiraju na doček i pripremu istog.
Vreme, samo po sebi, ne postoji; ono je veštačka tvorevina proizašla iz Čovekove potrebe da uskladi svoju organizaciju u odnosu na nešto – da li je to rok za završetak određenog posla ili u rastrzanosti između obaveza trenutak koji može da provede sa porodicom.
Tema ovog članka je praznik koji bi za društvo morao da bude veliki, ali ne samo zato što su u fokusu žene već što – s istorijske strane – ovaj datum služi da nas opomene i priseti na veliku žrtvu koje žene trpe i danas.
Prethodnih dana su se na raznim društvenim mrežama širili mimovi, direktno vezani za kupovinu poklona učiteljici. Na roditeljskoj viber grupi, koja broji dvadesetak članova, diskutovano je šta bi mogao da joj bude najprikladniji poklon za 8. mart. U porukama je predloženo da poklon bude zajednički (udruženim roditeljskim materijalnim sredstvima) od zlatnog lančeta do veš mašine. Jedan roditelj, uvidevši da su ostali počeli da preteruju i izlažu nerealne predloge, našalio se i odgovorio da bi najpametnije bilo da svi podignu kredit i jednostavno joj kupe stan.
Odmah moram da napomenem da ovaj članak ne služi da trpa prst u oko učiteljicama. Samo želim da kontemplativno sagledamo situaciju u kojoj su se ti roditelji našli.
Deca, odnosno učenici, kao i njihovi roditelji, osećaju dužnost da se, na neki način, revanširaju učiteljici. Većina dece u tom uzrastu, nažalost, ne zna koji se glavni istorijski događaj vezuje za 8. mart, a to je stradanje u požaru preko stotinu žena koje behu zatvorene unutar fabrike tekstila u Njujorku, kako bi bile sprečene da štrajkuju sa drugim radnicima.
Deca verujućih roditelja uglavnom znaju koja je čuda činio Svetac kog proslavljaju i čega je zaštitnik. Deca u školi, nažalost, umesto da znaju povod za proslavu 8. marta, znaju samo da je to datum kada treba prirediti učiteljici iznenađenje u vidu kupovine materijalnog dobra.
Zašto je, pored Svetitelja ili, recimo, dana državnosti, važno znati šta predstavlja 8. mart?
Sama proslava 8. marta ne predstavlja deci veliki problem. Novac (kolika god da je suma) preusmeren na kupovinu poklona ne dolazi iz džepa dece, već roditelja. Naravno, ne treba dovoditi u pitanje da je učiteljica treći roditelj, ali kupovina i želja da se kroz materijalno dobro iskaže poštovanje za sobom povlači veliku prepreku u vaspitanju, koja se kasnije ispolji nakon što ti učenici postanu odrasli. Ali, zašto je to tako?
Ukoliko muško dete nauči da je 8. mart datum kada treba pokloniti ženi cvet i dati malo pažnje, da li to znači da ostalim danima ne treba? Da li žensko dete treba da nauči da se oseća posebno samo na taj praznik, a ne tokom cele godine?
Svi smo, barem jednom u životu, bili svedoci da su određene ženske osobe iz našeg okruženja bile žrtve mobinga, nipodištavanja i predmet seksualizacije. Žensko dete odmalena mora da bude učeno da je Biće koje će svojim znanjem, pojavom i stavom biti član društva kome će doprinositi ne samo kao predmet za rađanje, već kao pojava koja može biti nezavisna i čije „Ne” i „Da” vredi podjednako kao muško. Muško dete treba biti učeno da se žensko ni po čemu ne razlikuje od njega, osim po fiziologiji, i da ono podjednako vredi, može i oseća kao i on.
No, vratimo se, ipak, poklonu.
Zadatak učiteljice nije samo da nauči decu da čitaju, pišu, sabiraju i oduzimaju. Njoj je, pored roditelja, zadatak da decu nauči toleranciji. Ako se već početkom decembra oseti potreba da se nešto završi jer je kraj godine i misli su nam aktivno fokusirane na to, zašto tokom cele godine ne bi vladala usađena pasivna potreba legitimnog tretiranja žena? Pod pasivnom potrebom smatram zdravorazumske odluke lišene svih pravila, odnosno potrebe za objašnjenjem zašto nešto (ne) treba da se radi.
Mišljenja sam da bi najveći poklon za učiteljicu od učenika bio inkorporirano znanje i tolerancija, tako da se oseća da joj je svaki dan – 8. mart. Najveći poklon bi joj bio kad ne bi njen učenik Perica, ako u budućnosti bude na rukovodećem položaju, tražio seksualnu uslugu od Marice, kako bi je zaposlio.
Ako odmalena učimo decu da je poklon za 8. mart nešto što je neophodno, stava sam da se nikada ništa neće promeniti. Prvo, zato što žene „taj dan nešto očekuju”, drugo, zato što muškarci smatraju da je samo taj dan – ženski dan. Niti jedan dan ne sme biti ženski ili muški. Tome nas je i naučio (i podseća nas) 8. mart. Društvo čine i žene i muškarci. Da nema njih, ne bi bilo ni društva. Ako bismo izuzeli očekivanja i mišljenja, valjda bi odnos u društvu bio čistiji, jer svi sukobi dolaze iz neispunjenih očekivanja i različitog mišljenja.
Čak iako bi se spremao materijalni poklon za učiteljicu, zašto su izuzete (od roditelja i učenika) higijeničarke u školi? Pogotovo sad i prethodne dve godine – koliko traje haos oko pandemije korona virusa – higijeničarkama je udesetostručen obim posla, kako bi ta ista deca, od istih roditelja koji se takmiče „ko će koliko učiteljici da pokloni” bila u dezinfikovanim i čistim učionicama.
I na kraju, iako ne volim da se pravdam i pričam o sebi, obrazložiću zašto nisam nijednoj ženskoj osobi čestitao današnji praznik, pa čak ni osobi koju volim.
Prvo, zato što se, kao muškarac, pasivno trudim da se svaka ženska osoba (prijateljica, kolegenica, voljena osoba) uvek oseti prijatno u mom društvu. Voljenoj osobi ne dajem znakove pažnje na određene datume, već svakodnevno. Poklone – iako mi osoba koju volim kad joj dam neku sitnicu kaže „Nemoj da se trošiš” – ne kupujem ukoliko nemaju određeno značenje ili asocijaciju na Nju. Najčešće poklon koji od mene dobija voljena osoba sam napravio ručno ili napisao.
Drugo, zato što sam previše protektivan. Smatram da žena (bila to prijateljica, voljena osoba, itd.) mora u muškarcu da vidi zaštitu, a ne pretnju.
Iz gore navedenih razloga ne čestitam praznik jer se trudim da svakoj ženskoj osobi u mom okruženju svaki dan bude – Dan žena. Dan kada će se osećati prijatno i posebno, što u mom životu – i jesu.
Zaključak je da je 8. mart na globalnom nivou potreba za prisećanjem i preispitivanjem naših svakodnevnih postupaka, kao što bi i svaki drugi praznik trebalo da bude. Kao što ne možemo sebe smatrati patriotama samo kad je Dan državnosti (Sretenje), niti verujućim ljudima kada slavimo slavu (a drugim danima psujemo Boga!), tako ne možemo tvrditi ni da poštujemo žene, ako ih sve druge dane gledamo kao nižu rasu, a 8. marta kupujemo cveće. Kada bi nam bilo pasivno usađeno (na nivou ljudske potrebe) svakodnevno poštovanje žena, ljubav prema domovini i Bogu, praznik ne bi imao potrebu da se „slavi”, već bi samo služio kao oruđe za prisećanje. Prisećanje vodi u nezaborav, a nezaborav vodi u lekciju kako da, kao društvo, budemo još bolji.
Reagovanje Karoline Bisak na ovaj tekst možete pročitati ovde.