Ovce

Jela

Uputila se kroz bašticu u prvom dvorištu, pa kroz guvno u baštu iza slame. Na trenutak je u baštici zastala pored leje šeboja i lepog jove, ubrala nekoliko najlepših cvetova i zakitila njima bujnu kosu upletenu u tešku kiku. Želela je da danas bude lepa. Pritvorila je tor u kome su bivale ovce. Bio je prazan. Prekjuče, u utorak, Kamenko je njihovih dvanaest ovaca priključio čoporu još dvojice gazda iz sela i isterao na pašnjak. Živina je čeprkala između plastova sena a patke kljunovima pretraživale plitku baru pored valova. Kad ih je odgurnula u stranu, vrata od bašte su škripnula i podigla nekoliko leptira kupusara iz trave pored putanje. Pod udarcem motike zacrnela se zemlja i Jela je iščeprkala iz prve kućice pregršt mladih krompirića. Misli su joj bile zbrkane. Znala je da je to što će da učini nečasno i sramno, ali proključala krv je nadvladala razum.

Pile je bilo ugojeno i u rerni dobilo onu primamljivu braonkastu boju, a sa žutim krompirićima oko njega, mamilo je i izgledom i mirisom. Žarko je banuo u kujnu i s leđa je zgrabio. Ljubio joj je potiljak i grozničavo svlačio uštirkanu bluzu. Kad je osetila šake na svojim grudima, zaboravila je na sve.

Šmrcala je i brisala suze ni sama ne znajući da li plače od sreće ili zbog kajanja. Uradila je to. Uradila je jer je želela, jer je njeno mlado telo vapilo za dodirom, za nežnošću, čeznulo za muškom rukom… Sad je gotovo. Odmah, već od prvog poljupca je uživala, ali se posle svega osećala posramljeno.

„’Ajde, ’ajde, šta nije u redu, čemu suze?”, pitao je Žarko grizući batak, „jedi i ti. Baš si ga lepo ispekla, prste da poližeš”.

Kad je zamirisala noćna frajla, ponovo su im se tela isprepletala, ponovo su uzdasi i jecavi zvuci zadovoljstva ispunili sobu. Znoj joj je orosio nausnicu. On je usnama skidao sitne kapi. Sada nije plakala. Klonula je na krevet zadovoljna. Nije plakala ni sledeći put, ni one noći kad je napolju pljuštala kiša a u konku se začulo trupkanje.

Žarko

Stajao je sa kajasima u rukama, raširenih nogu, čvrsto, dok su se kola pod njegovim stopalima uvijala i odskakala od džombi i rupa na prašnjavom putu. Tandrkanje točkova, škripa lesa i levči, njegovi povici: „Ha, Lasto! Batore!…” naterali su guske sa sredine sokaka da se razbeže uz lepet krila ispred zaprege u galopu i zaklon potraže između dudova. Ispod oka je posmatrao pendžere na Kamenkovoj kući i zadovoljno se nasmešio kad je opazio da se firanga na prozoru malo pomerila. Još sinoć je primetio njen pogled u isto vreme i stidljiv i smeo. Prepoznao je u tom pogledu poziv. Nije bio prvi put kod njih u kući. Radio je Kamenkovu zemlju napole. Tri lanca u livade, koje je ovaj preklane nasledio od ujaka, bili su preko puta njegovih deset lanaca. Gazili su se. Jelu bi pogledao onako usput kad bi nekim poslom svrnuo u njihovu sirotinjsku kuću. Ni lepa ni ružna. Ponekad bi joj dobacio neku šalu, na koju bi ona oborila oči prikrivajući osmeh, ali tek sinoć dok je pregovarao sa Kamenkom primetio je pogled koji obećava.

„Slušaj Kamenko, masti i brašna dobićeš kol’ko i drugi čobani, kukuruza trideset kila po komadu il’ novce, od volje ti i po jagnje na deset ovaca, pride. To niko neće da ti da. Prič’o sam sa Blagojom Lastarovim i njemu treba čobanin. Moji’ četrjes’ i njegovi’ trijes’, pa ti računaj… Rakije i slanine ti donesemo svaki drugi dan kad dođemo po mleko. Ako ovca crkne ili se izgubi tvojom krivicom, ide na tvoj teret. Šta kažeš?”

Posmatrao je Kamenka iščekujuči odgovor. Činilo se da se ovaj predomišlja, ali Žare je bio ubeđen da će da prihvati ponudu. Znao je, kad mu obeća da će da dobije jaganjce na kraju sezone, da tome neće moći da odoli.

„Evo ruka”, prozborio je Kamenko, „Jelo, donesi rakije!”

Tada, dok im je nalivala u čašice dudinjaru, primetio je onaj pogled pun čežnje, molbe i obećanja. Onog dana, kad je Kamenko isterao čopor, na bunaru, dok je u vedra točila vodu obazreo se i došapnuo joj:

„Doći ću sutra. Čekaj me”.

Nije odgovorila.

Kamenko

Voleo je ovce. Crnoglave cigaje. Maštao je o sopstvenom velikom čoporu. Uprkos siromaštvu, na vašaru u Debeljači od Čede iz Sakula, čuvenog ovčara, pazario je ovcu i šilježe. Pola novaca je uzajmio od Žarka i isplatio Čedi na ruke, a ostatak će da da kad se ovca ojagnji. Čeda je poznavao Žareta još iz vojske, pa je na njegovu reč pristao da čeka za novce.

„Fala ti, Žare, šta da ti kažem. Revanžiraću ti se”, zahvaljivao se Kamenko, presrećan.

„Ma šta mi zafaljivaš, tu smo da priskočimo jedan drugom. Apcigovaću ti najesen od kukuruza i gotovo”.

I tako je Kamenko ostvario san, zapatio ovce. Eto, za kratko vreme dogurao je do dvanaest komada. Držao ih je u avliji. Zagradio je deo i napravio salaš. Kad je bilo paše isterivao ih je na utrinu, a zimi, kad se usevi skinu, u atar na kukuruziša i repišta. Odlazio je od kuće sa ovcama ujutro, a vraćao se uveče.

„Znaš Jelo, na jesen mora da i’ bide dvajes. A dogodine ako bog da trijes. Već sam šacovo magare i ovna, da ga samo vidiš koliki je. Ej, trijes komada. Nije šala”, zaneseno bi joj govorio ležeći pored nje, ne primećujući njene zažarene obraze i to kako se meškolji u krevetu. Okretao se na drugu stranu i u glavi zbrajao ovce, jaganjce i šilježad.

Tako je bilo i te večeri kad je posle pogodbe Žare otišao kući. Natočio je Kamenko još jednu rakiju i zadovoljno protrljao ruke.

„Jelo, dobar pos’o sam sklopio, daj plajvaz i onu svesku”, rekao je, a kad mu je prišla pljesnuo je po zadnjici. Dugo je te večeri računao. Sabirao, množio. U glavi je rastao čopor. Jela ga je vruća, željno čekala u krevetu.

„Jelo, jel spavaš? Znaš kol’ko ćemo na jesen imati ovaca? Kolk’o vune će da ostrižemo i mleka da namuzemo? A?”

Ona je u polumraku ležala raspletene kose, ćutala i čekala.

„Baš tebe briga i za ovce i za mleko i za sir”, progunđao je i legao ne obrativši pažnju na njene razgolićene butine. Prevrtao se po krevetu razmišljajući o ovcama. Bio je slep i gluv sa sve ostalo. Zaspao je a da se nije ni osvrnuo na nju. Sanjao je ovna predvodnika i čopor i nije osetio kad je golu nogu prebacila preko njegove.

Za dva dana su na pašnjaku Blagoje, Žarko i on od trske i bagremovih oblica sklepali kolebu, strungu, evedru i salaš. Tu će sa osamdeset i dve ovce i dva pulina da provede celo leto i dobar deo jeseni.

Išao je iz dana u dan za ovcama oslanjao se na čobanski štap, sekao tako stojeći brisom slaninu, žvakao i u mislima uvećavao stado. Tog popodneva se Rundava, svaka od njegovih ovaca je imala ime, ojagnjila. Obliznila. Bio je zadovoljan, ali istovremeno i zabrinut. Jedno jagnje se odmah pridiglo i potražilo majčino vime, a drugo uzaludno pokušavalo da se uspravi i tužno blejalo. Dok je muzao ostale ovce, posmatrao je pokušaje novorođenog jagnjeta da stane na noge. U sumrak, pošto je zatvorio salaš, uprtio je jagnje na ramena i uputio se kući. Jela će, ne prvi put, na cuclu da odhrani nemoćno mladunče. Kiša je počela da sipi kad je po mraku stigao do prvih kuća. Padala je sve jače, pa je ogrnuo kabanicu i stavio kapuljaču, a jagnje uzeo u naručje. Zakoračio je u konk i trupkanjem istresao mokre opanke.

„Jelo!”, viknuo je. Nije se javila. „Sigurno spava”, pomislio je.

Znao je da lampa visi na zidu između prozora. Dok je preturajući džepove tražio šibicu, napipao je prvo duvankesu, a onda brisu. Jagnje je u konku uplašeno blejalo kao da predoseća nesreću.