Sve je počelo kad se pre neki dan prisetio neodoljivog ukusa pijanog šarana. Ovaj specijalitet bi zapravio bio njegov najjači adut pri osvajanju srca lepe komšinice. Bio je ubeđen da nikakvi pokloni, laskave reči ili bilo šta drugo ne mogu da se mere sa ukusom pijanog šarana. Kad ga bude probala, od zadovoljsva će mu pasti u zagrljaj, podariti i srce i telo.
Nije zapamtio kad se prvi put na trpezi susreo sa specifičnim ukusom i mirisom na ovaj način spremljene ribe, ali je to sigurno bilo u najranijem detinjstvu za Badnje veče, ili ručak na Veliki petak kada se u njegovoj porodici tokom ovih „posnih dana” spremalo to jelo. Biće da je to ipak bilo za Badnje veče, jer se prisetio i ukusa posnog prebranca i kuvanih suvih šljiva. Kao pasionirani kuvar-amater, što je kasnije postao, vrlo rano je posmatrajući mamu, zapamtio jednostavan recept. Da odmah na početku skrenemo pažnju na to da je potrebno nabaviti šarana od dve, dve i po kile, divljaka, jer ribnjački šaran hoće ponekad da bude mastan, dakle, očistimo šarana od krljušti, rasporimo ga po stomaku, izvadimo utrobu, mleč ili ikru sačuvamo za riblju čorbu i pažljivo operemo očišćenu ribu. Šaran ostane ceo sa glavom, ali ga nožem poprečno zasečemo sa jedne i druge strane, tako da razmak između zareza bude otprike dva prsta i u te zareze i utrobu stavimo so i sitno seckan beli luk. Položimo ribu u nauljenu tepsiju, nalijemo vode da pokrije dno i stavimo tepsiju u zagrejanu rernu. U jednu šolju ili činijicu spremimo preliv od iseckanog belog luka, deci ulja i dva deci belog vina i povremeno prelivamo šarana sve dok, posle sat i nešto jače, ne dobije mrku boju, što je znak da je jelo gotovo. Onda možemo da uživamo u kiselkasto-slatkastom ukusu mesa šarana belog poput pivske pene, a mekog toliko, da se prosto topi u ustima. Usput ćemo naravno pljucnuti koju sitniju koščicu i sve zalivati špricerom ili pivom, jer riba hoće da pliva, pobogu.
Elem, kad se prisetio jedinstvenog ukusa pijanog šarana, naš prijatelj Dule, poželeo je da ga spremi na opisani način i na intimnu večeru pozove komšinicu na koju je bacio oko. Ali postojala je tu jedna teškoća. Predmet žudnje našeg junaka, lepa komšinica, zagledala se u Đoku mesara koji je spravljao izvrsne kobasice. Reklamna poruka istaknuta na vidnom mestu u kasapnici je shodno tome bila: PROBAJTE ĐOLETOVU KOBASICU. Ko će pobediti u neizvesnoj utakmici, kobaja ili riba i kakve sve zamke i obrte sudbina može da spremi, saznaćete ako nastavite sa čitanjem. Prve korake ka ostvarenju plana Dule, koga su zbog njegove sporosti uzrokovane zapravo temeljnošću zvali Dule Puž, preduzeo je već sutra. Nije želeo da mu u ribari umesto divljaka, uvale nekog masnog šarana iz ribnjaka, pa je odlučio da šarana lično na Dunavu upeca. Otišao je u prodavnicu ribolovačke opreme, izabrao solidan Germinin dvodelni štap, DAM-ovu mašinicu i naravno najlon Zlatna kornjača koji je garantovano izvlačio ribu i do pet kila, sa odgovarajućim setom čeličnih udica raznih veličina. U povratku je pomalo razočaran ugledao komšinicu kako se smeška Đoletu, a njega ne primećuje. Očigledno je da se palila na Đoku i njegovu kobasicu. Ali utakmica još nije izgubljena. Utakmica se igra do zadnjeg zvižduka sudije. Bio je Duško ubeđen da će komšinica pasti kad uz sveće i odabrano vino proba pijanog šarana. Nikom ništa nije govorio već je na pijaci nabavio mlad kukuruz šećerac, uveče od kukurznog i pšeničnog brašna uz dodatak vanile spremio valjak za šaranai u subotu poranio. Vreme je bilo idealno i pošto je pažljivo odabrao mesto, zabacio je dubinku i ubeđen u uspeh, čekao. Vrh štapa se zatresao. Dule je spreman čekao još malo, onda kad je pipkanje učestalo a vrh štapa ozbiljnije zaigrao u pravom trenutku kontrirao i pod rukom osetio težinu ulovljene ribe. „Oho”, pomislio je, „nema manje od dve kile!” I počela je borba. Po ponašanju ulova, po ševrdanju levo-desno, bio je siguran da je ulovio šarana. Znalački ga je Dule umarao. Vrteo je ručicu mašinice, potezao štap, popuštao kočnicu kad bi se štap do vode savio… Najlon se sve više namotavao na špulnu, a ulov pružao sve slabiji otpor. Privučen skoro do obale šaran je pokazao ogromna tamna leđa. Uzeo je Dule meredov i polako ga podvukao ispod ribe. Već je u mislima video komšinicu kako se sita i napita zavodnički svlači, kad se šaran praćnu i otkači. Mahnuo je dvaput repom i nestao u zelenkastoj vodi.
„Pu! Jebem ti sreću”, opsovao je što inače retko čini. Od ribolova nije odustajao, ali uzalud. Upecao je samo jedno šaranče ispod mere, ali ga je ipak doneo kući i pustio u napunjenu kadu. Rekosmo da Dule nije ništa prepuštao slučaju, o svemu bi dobro razmislio, nikad nije bio brzoplet, verovao u svoju moć rasuđivanja. Odlučio je da čeka. Šta da čeka? Da šaran poraste. Shvatio je da ipak postoji izvestan rizik da ga u međpuvremenu Đole pretekne, pa se ipak obratio šaranu sa molbom.
„Šarane, šarane”, šapnuo je zlosrećni pecaroš nad kadom, „nisi zlatna ribica, ali ispuni mi samo jednu žalju. Rasti, rasti da što pre postaneš pijani šaran. Tada će komšinica biti moja.”
Pribor za pecanje je ćušnuo u ostavu i evo ga, zaboravljen i dan-danas tamo skuplja prašinu. Ali je nabavio akvarijum i redovno hranio šaranče. Šaran je rastao, dobijao na kilaži, a zavodnik Dule je zadovoljno trljao ruke. Komšinica je bila sve lepša, a Duletove maštarije sve bestidnije. Taman je riba dostigla željenu težinu, kad stiže razočaravajuća vest. Đoletova mesara dobila je gazdaricu. Dule je pomalo tužan izvadio šarana iz akvarijuma, odneo na Dunav i pustio u vodu. Dugo se šaran muvao oko obale kao da mu je žao što nije doprineo ostvarenju želja svog hranitelja, a onda je ipak nestao u dubini.
Nije Dule gledao druge žene. Srce mu je patilo zbog neostvarene ljubavi. Kupovao je u mesari kobasice, šnicle, mleveno za ćufte… Da li je kobasičarka naslućivala njegovu muku, možda i nije, no uvek mu je sa smeškom vraćala kusur i ispraćala ga iz radnje istom rečenicom: „Prijatan ručak komšija i ne zaboravi da Đole ima najbolju kobasicu”, a on joj je odgovarao: „Nisi ti probala pijanog šarana, da si probala drugačije bi govorila.”
I šta ti je sudbina. Jadni Đoka se od lagodnog života i silne mesine, šlogirao i završio u hitnoj. Potrajao je, bogami prilično, njegov boravak u bolnici. I promeni se pesma. Jedra i cilindrična gazdarica mesare, nedosanjani Duletov san, prilikom vraćanja kusura ne pomene Đoletovu kobasicu nego mazno upita: „Je li komšija, kad bih mogla da probam tvog pijanog šarana?”
„Večeras”, bez razmišljanja odgovori presrećan Dušan i stegne komšinicu za oblu mišicu. Ovu priliku nije smeo da propusti, pa se trkom uputi u ribaru da izabere šarana. Gledao je u uskomšanu masu ribljih tela u akvarijumu ribare i već u mislima uživao u predstojećim trenucima.
„Kojeg ćemo komšija?”, pitala ga je prodavačica.
„Ovog vretenastog sa krljuštima”, odgovorio je i podigao pogled. I kao da ga je grom pogodio. Nasmejana prodavačica je bila ono što je celog života tražio, očekivao. Lepša, zanosnija od oble mesarke.
„Gospođice! Da li smem da vas pozovem na večeru? Spremiću pijanog šarana.”
* * *
Nije se prevario verujući u magičnu moć pijanog šarana. Evo, danas će Dule sa svojom životnom saputnicom da proslavi dvadesetpetu godišnjicu braka, naravno uz vino i šta mislite koje jelo? Ne, večeras se pijanim šaranom ne sladi žena Đoke mesara. Sudbina je odlučila da to bude lepa Mara, ribara starog kći.
Crepaja, 15. mart 2022. g.