Oprezno, stalno se osvrćući, ukrcali su se na brod. Daske palube su zaškripale pod njihovim nogama, pa za trenutak pomalo uplašeni zastadoše.
„Izdržaće”, konstatova Nemanja, najstariji od dečaka, trupkajući u želji da proveri čvrstinu plovila. Čekao ih je dug put, i ko zna kakve sve nevolje, ali šta je tu je. Odlučili su se za taj korak, i sad nema odstupanja.
„A šta ako nas napadnu gusari?”, zabrinuto će Denis, najmlađi od njih, izuzimajući blizance.
„Borićemo se!”, uzvikne Stefan plavooki džin, najsnažniji od svih.
„Davide, smesti blizance u kabinu, tamo će biti bezbedni”, autoritativno zapovedi Nemanja.
„Razumem kapetane”, odgovori David i postara se da blizancima Oliveru i Teodoru, najmlađim od šestorice braće, bude udobno u kabini na krmi.
„A zašto da Nemanja bude kapetan? Ja sam najjači”; pobuni se Stefan.
„Pa ja sam najstariji”, odgovori Nemanja i stavi kapetansku kapu na glavu.
„Ja ću biti kapetan”, uzvikne ljutito Stefan i strgne kapu sa izvezenim sidrom sa Nemanjine glave.
„Vraćaj kapu”, ražesti se Nemanja. I počne rvanje.
„Smirite se! Pašćete u vodu”, pokušavao je da ih razdvoji David, „neka Nemanja bude kapetan, ti Stefane budi prvi oficir, a ja ću biti krmaroš”.
„Tako je pošteno”, zaključi Denis i dodade: „A ja ću biti mali od palube”.
Strasti se smiriše, na sva četiri jarbola se zabeleše jedra i brod isplovi iz luke. Kapetan je durbinom osmatrao horizont, krmaroš je vrteo kormilo levo-desno, prvi oficir je pomno proučavao geografsku kartu, dok je mali od palube virnuo u kabinu da se uveri da li blizanci spavaju. Blizanci su najmlađi i još nisu prohodali, ali i njih su poveli na put. Takav je dogovor bio.
Sunce je počelo da se uspinje svojom stazom na vedrom nebu, vetar je jednakom snagom punio jedra, a galebovi obletali oko jarbola. Plovidba je bila mirna i udobna, pa Denis, mali od palube zabaci udicu u plave talase.
„Trza, trza!”, uzvikne Denis i potegne štap koji se savio do vode. Riba je bila ogromna i da mu ostali nisu pomogli ne bi uspeo da je savlada. Jedva su je podigli na palubu. I tada su ugledali zloglasno peraje koje je štrčalo iznad vode.
„Ajkula!”, uzvikne kapetan, „ukrali smo joj ručak”. Sledećeg trenutka gladna ajkula nasrne na brod. Udarac je bio strašan, ceo brod se zaljulja. Blizanci uplašeni zaplakaše.
„Da joj vratimo ribu?”, usplahireno upita mali od palube.
„Ne!”
„Ne!”
„Ne!”, uzviknuše skoro u glas kapetan, prvi oficir i krmaroš.
Prvi oficir snažno zamahne i harpun se zarije u telo ajkule. Krv oboji more. Ali to izgleda samo još više razbesni neman. Sledeći nasrtaj je bio još žešći.
„Napunite top”, komandova kapetan. Krmaroš je čvrsto držao točak kormila, mali od palube napuni top, a prvi oficir nanišani pravo u razjapljenu čeljust ajkule. Razleže se pucanj i raznese glavu morske ale. Svi su odahnuli. Utihne i plač blizanaca. Četvorica junaka su se zagrlila i veselo zaigrala mornarsko kolo. Kapetan otvori bocu ruma i počne veselje.
„Da damo malo ruma i blizancima?”, pitao je mali od palube.
„Otkud. Rum je za hrabre mornare, nije za bebe. Oni će dobiti mleko0, odvrati kapetan.
Samo što je kapetan prineo flašu ustima, začuje se glas mame Ivane i mame Vladane:
„Ručak! Prekidaj igru. A što ste prevrnuli taj stari sto?”
„To nam je brod”, viknuli su u glas svi sem blizanaca.
„A šta ima za ručak?”, raspitivao se Stefan, uvek najgladniji.
„Pržena riba i krompir salata”, odgovorile su mame, „ručak za mornare”.
„Ispecite i ovu ribu što je Denis upecao”, javi se David.
Uze mama Vladana kobojagi ribu i reče: „U al’ je teška!”, mama Ivana podigne blizance i hrabri mornari posedaše za sto.
Priča je posvećena mojim unucima Nemanji, Stefanu, Davidu, Denisu i blizancima Oliveru i Teodoru.
Crepaja, 3. decembar 2021. g.