Deluje kao poslednji pokušaj, od samog početka mi je tako delovalo. Na svetskoj pozornici se igraju velike predstave dok mi na nekoj sporednoj bini odigravamo jedan loše napisan komad koji nikog ne može zainteresovati. Pa ni nas same. Trudimo se mi, ima tu napora, ali se čini da je sve uzaludno. Možda je pogrešan trenutak, loše odabrana pozornica, scenario je katastrofalan svakako, a o glumačkoj podeli i da ne govorimo. Vidimo da mlađa publika već napušta predstavu, a iako požele da se vrate možda neće imati gde. Predstava se neće više igrati sigurno, neće više biti ni pozornice.
* * *
Kapitalizam i fašizam dve su polovine jednog istog komada balege. Nacionalizam mu tu dođe kao zgodan alat za jedne i kao savršen alibi za druge. Žrtvama je svejedno, njih ionako niko nikada ništa ne pita. Za kapitalizam su ekonomske discipline takođe samo alat za eksploataciju tuđih resursa u svrhu enormnog uvećanja imovine malog broja, na sve spremnih i u velikoj meri pokvarenih pojedinaca, koji će mizerni deo tako stečene imovine „investirati” u tzv. razvoj, a u stvari u svrhu novog kruga eksploatacije. Takvim „investiranjem” osvajaju i politički prostor na kome, raznim (uglavnom) koruptivnim postupcima utiču na donošenje tobože regularne zakonske podloge koja će im omogućiti nove metode i prostore eksploatacije ljudskih i materijalnih resursa.
Fašizam u temelju ima istu kapitalističku doktrinu ali je rigidniji u metodama eksploatacije. U većini koncentracionih logora, internirane su nemilosrdno iskorišćavali kao radnu snagu u krajnje nehumanim uslovima, uz uobičajene ljudske gubitke, sve do nagoveštaja sloma nacističke Nemačke. Tek tada su užurbano počeli sa masovnim egzekucijama.
* * *
Zajednički imenitelj za ova dva pasusa je „terminalna faza”. U terminalnoj fazi takvi sistemi ne biraju sredstva kako bi preživeli. Opiru se svakoj opoziciji, bilo kakvom drugačijem rešenju koje ih izbacuje iz igre. Kako to da se ti kancerogeni društveni sistemi i državna uređenja opiru uništenju. Kao da su živi organizmi a ne veštački izazvane, precizno isplanirane šeme i akcije za otimanje para i bogaćenje moćnih grupica uz pokušaj da se negde zaseje seme koje bi u budućnosti oživelo i nova igra započela sa nekakvim „spavačima” istomišljenicima? Da li su to takođe živi organizmi ili ideje ugrađene u ljudski genetski kod pa se nekoliko decenija kasnije svetlo na pozornici ponovo pali, a novi glumci dolaze da odigraju staru predstavu koja je već mnogo puta do tada rasterala publiku?
* * *
Čovek se razboleo, bolest je bila ozbiljna. Bio je disciplinovan bolesnik, redovno odlazio na terapije, slušao savete lekara i striktno ih se pridržavao. Prestao je da puši, da pije kafu i alkohol, počeo da umereno jede propisanu hranu, ali bolest je napredovala. Osetio je da je kraj blizu, pozvao svog doktora i zamolio ga da se nađu u obližnjoj kafani. Naručili su piće. Doktor je pio neko lako belo vino, a pacijent najfiniji konjak i to dupli. Uz to je naručio i kafu, a iz džepa izvadio kutiju cigareta. Dok je uvlačio prvi dim čuo je svog doktora kako mu u panici govori:
– Ali vi ne smete to…
Podigao je čašu prema njemu i rekao:
– Doktore, sad sve smem! Živeli!
* * *
Tako i u terminalnoj fazi svakog bolesnog i nehumanog sistema počinje dekadencija. Neracionalno i bahato trošenje resursa, histerični sukobi sa protivnicima, narušavanje sistema vrednosti i moralni pad pojedinaca pa i sistema. Intelektualni pad se već desio izlaskom mlađe publike sa predstave.
I tako, kad je sistem opterećan raznim defektima, nedostatkom zdravih ideja i pameti, raznim restrikcijama i nametanjem tuđe volje… deluje kao da se ništa ne može! Ali ne, sad sve može! Takav sistem suspenduje sva pravila. Znači, ništa nam ne stoji na putu. Sad sve možemo!!!