Ne, pesak na nekoj plaži na Maldivima ne može da se meri sa banatskom letnjom prašinom. Ni svojom finoćom, naša prašina je poput bebi pudera, niti temperaturom jer iako si nadomak mora, pesak prži stopala tako da moraš da poskakuješ dok hodaš. Prašina banatska, miluje, ljubi, bose tabane, greje ih taman toliko da ti kriška lubenice u rukama bude prijatno hladna. Prašina banatska te voli, voli te tako da poželiš da bosonog po njoj hodaš nakraj sveta…
Čeprkam po sećanjima јеr ne mogu više da nađem pravu prašinu. Džabe izuvam čarape, uzalud naprežem sluh ne bih li čuo čangrtavi zvuk zaprege, jer točak kolski i potkovica prave najbolju prašinu. Nema ih već odavno. Nema ni dudova, ni gusaka po sokacima, a sa njima su nestale „na nulu” ošišane dečije glave i musava lica. Nestaju kriške hleba iz ruku, namazane mašću i posute crvenom paprikom. Samo uzdah ostaje za prašinom i slikama iz detinjstva…