Zemlja u kojoj sam rođen izgrađena je na temelju viševekovnog suživota naroda koji su je stvarali. Iako naša novija istorija deluje i priča drugačije, narodi bivše Jugoslavije vekovima žive jedni pored drugih. Nekad zajedno, a često odvojeni granicama, vole se, mrze i druže se, dele dobro i zlo, nekad se potuku, ali i brane jedni druge, govore jezicima na kojima mogu da komuniciraju bez prevodioca, a neki istoričari čak smatraju da se radi o jednom istom narodu koji se nekako, spletom nesrećnih okolnosti i karaktera, podelio i ogradio svoje atare stvarajući državice koje su više unesrećile svoje podanike nego što su ih obradovale.
Ekspanzija Hitlerove ratne mašine u prvoj polovini XX veka, koja je nekoliko godina gazila sve pred sobom, ponovo je ujedinila balkanske narode da bi u pravednoj borbi protiv globalnog zla, zajedno sa ostatkom naprednog sveta, savladali i na duže vreme proterali fašizam iz moderne istorije sveta. Velika borba, ogromne žrtve i zajedništvo u ostvarenju velikog, plemenitog cilja, ponovo je ujedinila narode „zapadnog” Balkana da bi na tom jedinstvu, vođeni novom politikom i drugačijim principima, izgradili potpuno novu državu. Bilo je potrebno nekoliko decenija da se predratna, siromašna „zemlja seljaka na brdovitom Balkanu” opustošena ratom, obnovi, izgradi privreda, opismeni i zaposli narod. Nova država je po svim elementima, po statističkim pokazateljima, njenom rastućem ugledu i poziciji u svetskoj politici, bila u znatnoj prednosti u odnosu na predratnu, polupismenu i zaostalu.
Proći će skoro pola veka od stvaranja Jugoslavije u miru i relativno dobrom standardu koji je omogućavao znatno bolji život nego u predratnoj Kraljevini SHS. Nestankom Tita sa političke i životne scene, blede i ostali kohezioni faktori koji su jugoslovenske narode i republike držali u zajednici. Dugo potiskivana sklonost ka destrukciji u odnosu na sve što bi u prošlosti stvorili ponovo je isplivala na površinu balkanske male blatnjave bare pune dugo i uspešno prikrivanih raznih zveri. I tako ko zna koji put u istoriji – ruši, gradi, ruši, pa ponovo gradi. Čini se da je sve dobro zakuvano, više puta podgrejano i zapečeno u nekoj kvaziintelektualnoj kuhinji, a ceo proces je dobro začinjen debelim interesima. U stvari, na delu je bila nova revolucija – na našem terenu gde se uvek ratovalo srcem, patriotski otkriveno je da je rat vrlo unosan biznis. Naročito ako sve konce povlače ljudi iz kuće. Znači, van kuće se dogovaraš sa raznim „partnerima”, a kući organizuješ, pripremaš, reklamiraš, vladaš i ratuješ. Korist je obostrana. Dobijaju i naši i njihovi, troškove plaća ko mora da plati porez i struju. Treba samo osvojiti vlast, primeniti šemu, a dalje ćemo lako.
Kad prođe period otvorenih sukoba tj. rata, uspostavlja se sistem privilegija koji favorizuje učesnike, a omalovažava ili ignoriše protivnike rata. Politički sistem koji se uspostavi posle rata u ovakvom ambijentu, a nije prvi put u istoriji da se to desi, na vrh piramide montira direktne učesnike koji sa tih pozicija svojim postupcima i gestovima mogu ponovo izazvati konflikte iz kojih su nedavno profitirali tako da su u stvari u nekoj vrsti sukoba interesa.
Takođe je takvim poretkom nagrađena i treća grupa „licemernih simpatizera” ratova, a i mira – kako šta i kako kad i gde zatreba. Zapravo, najgora vrsta sitnih profitera i jajara koje kasnije prepoznajemo kao članove i simpatizere, uvlakače i podguzne muve, itd.
Veliki ratovi u prošlom veku odneli su i velike žrtve, ali su donosili i novi kvalitet, nove političke i ekonomske odnose. Nastali su veliki gradovi u kojima sada svi žele da žive, novi putevi, nove fabrike i osvojene nove tehnologije. Posle takvih ratova svet bi krenuo tri koraka napred.
Mali, smrdljivi, tobože oslobodilački ratovi kopaju nove rovove, nove provalije između nekad zaraćenih strana. Svako sa svoje strane onog drugog gleda preko nišana oružja kojim više ne može ugroziti protivnika, ali može svoje i time nastaviti da vlada tom pretnjom i strahom. To je ona prazna puška od koje se svi plaše. Uz verne pomagače – odane medije kao novo sredstvo specijalnog rata protiv unutrašnjeg neprijatelja.
Jedini koji se ne obaziru na te jalove pretnje su „klinci”. Mnogi ih tako doživljavaju, ali oni nisu klinci. Nije im možda jasna ta politika, ali jasno prepoznaju mudrosere sa sumnjivim diplomama i još sumnjivije prošlosti o kojoj ne znaju detalje, ali im to nije ni važno. Nemaju vremena i odlaze. Odnose svoju pamet sa sobom. I svoju mladost koju ne žele da poklone bezubim „državotvorcima” i utope je u palanačkoj žabokrečini. Zato bezubi mrze nove informacione tehnologije, novi alat koji ne poznaju dovoljno. Navikli su da stado čuvaju štapom, pa kad se stado razbeži po svetskoj livadi, a štap mali… ?
Pre nego što su otišli, ostavili su na zidu stare pančevačke Pivare grafit sa jasnom porukom. Taj deo Pivare je kasnije izgoreo, poruka je ostala na mojoj fotografiji. Skakavci i termiti su izgleda preživeli požar. Sad nam nema druge – moramo i mi preživeti.