Bog nas dao ovakve kakvi smo, nezgodni i nakrivo nasađeni i možda je dobro što je tako bilo, jer ko zna kako bismo pregurali ona teška vremena i sve te silne ratove kroz koje smo prolazili. I eto, tu smo gde smo dobro smo fala na pitanju. Iza svake gungule ostalo nam oružja onoliko pa kad nema rata, ’ajt u lov. Uvek je ovde bilo lovaca i pre, šta ćeš – sirotinja, a nešto moraš deci da daš da jedu. Da l’ je bio neki zec, ptica, a bude i poneka divlja svinja. Išlo se i u hajke na štetočine kad krenu, al’ to na lisice i slične zverke što bi mogle i po selu čuda da naprave. Onda nas bude više ali to retko bude. Uglavnom bi išli nas dva-tri što se znamo i družimo se. Nije se išlo u lov samo radi lova. Treba čoveku neki ventil, da malo pobegne od svakodnevnih muka. Ponese se neko piće, nešto se važno dogovori bez nezgodnih svedoka, izogovaraju se žene, rodbina i švalerke, a ako nešto naiđe na nišan tim bolje. Čist ćar i alibi pred ženom kada počne ono njeno zanovetanje – di si bio, šta si radio?
Onda je vlast rešila da zavede red pa se odozgore naredilo da ako hoćemo u lov, moramo društvo da napravimo pa sve po redu i zakonu da se radi. Nije to bilo baš lako zato što vlasti nisu mnogo marile za životinje, njima je bilo važno da popišu i registruju ko šta ima od oružja, a posle će biti neka taksa ili tako nešto. Osim toga, ovde kod nas su uvek neka nezgodna vremena, a makarko ima pušku, pa nedajbože… I zaveo se red, napravilo se društvo, kupili ljudi dobre puške, naučili se malo i krenuli u ozbiljan lov. A nema ozbiljnog lova bez dobre kere, zna se.
I tako moj drug Raša kupi lovačku keru. To nama bilo malo bezveze, jer… kad se kod nas kupovala kera? Keru dobiješ, dobiješ kuče, odraniš, naučiš i to je to, ali ovo je prava lovačka kera. Dobro, lep je, poslušan, pametan, nije uljav, a pokazalo se da ume napolje da pojuri i donese pogođenu zverku. To lovcu i treba, da ne gaca po blatu za patku il` zeca. Jedino što je bio nestašan, nemiran, pravo spadalo, što bi babe kazale. Pitam Rašu šta je po nacionalnosti ova kera, on nema pojma. Da l’ je neka švapska sorta ili mađarska il` štogod drugo? Ma ovaj je neki Mađar, kažem mu, vidiš da igra čardaš celi dan, nema mira. I to se pokazalo kad smo jedared krenuli u Glogonjsko na zeca pa stignemo čak do Tamiša, a Roki se zajuri i pravo u vodu. Ode on na drugu stranu u rit, ko da ga traži? Raša ga dozivao pō sata, al njega nema. I mi, šta ćemo krenemo kući bez Rokija. Raša se okreće, doziva ga ali njega nema. Sav snužden, nogu pred nogu za nama, okreće se, izviriva, ali njega nema. Vratimo se mi u selo bez Rokija. Raša dve noći oka nije sklopio. Treću noć, čuje on poznati lavež. Otvori prozor i šalone kad, pod prozorom stoji Roki i maše repom sa divljom patkom u zubima.
Tu se nekako i sezona završila pa nekoliko meseci nismo išli van sela. Raša je mislio kako to i nije loše da se Roki malo smiri i navikne na život u četiri zida. Danju je boravio u prostranom kavezu gde je mogao da se skloni od lošeg vremena i da osmatra šta se dešava okolo, a noću su ga puštali da se izjuri po dvorištu i malo umori. Sve je bilo u redu nekoliko dana, ali jednog jutra Roki je nestao. Ništa im nije bilo jasno. Dvorište je ograđeno visokim zidom, kapija jedva nešto niža i zaključana, nigde nema rupe kroz koju bi se provukao i pobegao. I kako ga onda nema? Posle onog što mu je priredio na Tamišu, Raša je bio spreman na sve, ali ga je zanimalo kako je izašao napolje. Popodne, posle ručka začuo se poznati lavež – Roki se vratio i čeka ispred kapije da ga neko pusti u dvorište. U narednih nekoliko dana svoj podvig je više puta ponovio, ali je Raša pažljivo pratio njegovo kretanje i konačno shvatio kakvog psa ima. Roki ne samo da je bio pametan već je imao izvanredne atletske sposobnosti. Bez problema je preskakao kapiju visoku skoro dva metra, uz malu pomoć gomilice cigala u ćošku iza kapije ili neravnina i izbočina na zidu komšijske kuće. Raša je shvatio da tu nema pomoći i digao ruke. Roki se malo primirio uz povremene izlete kada se u daljini začuje neki lavež ili ga hormoni nateraju na skitnju u potrazi za društvom.
Problem sa Rokijem postao je mnogo ozbiljniji kada je jednog dana komšija pokucao na prozor da bi Raši rekao kako Roki čeka ispred kapije sa nečim velikim u ustima, kao da je neko prase ili jagnje, ne zna on. Kada je Raša izašao dočekao ga je Roki sa ogromnom, suvom šunkom u zubima, veselo mašući repom. Ponosno je ušetao u dvorište i svoj plen spustio Raši u ruke. Šta ga je to snašlo, čije je ovo i od koga je ukrao, šta sad da radi??? Stajao je tako na dvorištu sa tom šunkom u rukama i po sećanju pravio spisak mogućih oštećenih. Prvo će sutra da ode u susednu ulicu kod Kosanića sa kojima je bio dobar i čiji otac, iskusan mesar u penziji, uslužno suši meso u svojoj pušnici. Prebrojali su šunke i… ništa. Sve je bilo na broju. Onda je krenuo po komšiluku za koje je znao da se bave time za svoje potrebe. I tamo ništa. Za svaki slučaj, raspitivao se i dalje ali bez rezultata. Nikom nije falila šunka. Prošlo je već nekoliko nedelja, šunka je završila u špajzu čekajući vlasnika. Svi su nastavili sa svojim normalnim životom pa i Roki.
Došlo je vreme za novu lovnu sezonu. Krene se opet u atar, Raša sa nama u grupi, a Roki kaska pored njega.
– Je li, kako se završilo ono sa šunkom?
– Lepo, pojeli smo je. Nije se javio gazda, a Roki nam je poklonio.
– A on?
– Šta on, pa on je dobio kosku. Zato je i ukrao ko zna od koga.
Nastavili smo ćutke kad će Raša posle desetak minuta:
– Kasnije nam je doneo i polu slanine.
– I?
– Šunka je bila bolja – reče Raša uz mangupski osmeh.