Moje ime je Dušan. Ukućani me zovu Duško, drugari Dule, a poneka devojčica Dulence. Baba Seja me je uvek zvala krštenim imenom Dušan. Živela je u neposrednom komšiluku, odmah do nas. Delio nas je zid, a pošto su naše porodice oduvek bile u dobrim odnosima, u zidu je postojao drveni kapidžik posiveo od sunca i kiše. Već je bila prevalila osamdesetu, ali još uvek živahna, o domaćinstvu se brinula sama. Zemlju je napola radio neki njen dalji rođak, tako da je u ambaru uvek bilo kukuruza, u kočini svinja, a živina je šetkala dvorištem i po ceo dan čeprkala tražeći gliste i kojekakve bube. U jesen, u novembru, pred početak hladnog vremena, Baba Seja bi počela da kljuka guske. Sela bi na šamlicu, kolenima držala pticu, otvorila joj kljun i vešto joj u gušu gurala kukuruz, komadiće slanine i poneko zrno bibera. Pred Božić bi mati išla da joj pomogne da guske zakolju i urede. U znak zahvalnosti za to i za svu ostalu pomoć tokom godine dobijala je gusku za božićnu pečenicu. Tako bi guska sa orahom u kljunu završila u rerni. Mama bi pre toga odvojila naslage masti i posebno ih istopila, a potom svetlo žutu mast razlila u teglice koje je zatvarala celofanom. To je za lek, govorila je. I zaista, čim bi neko od dece počeo da kašlje, mati bi bolesniku na grudi stavljala obloge od lista kupusa i guščije masti. Posle par dana, ko rukom odenesen, nestajao je kašalj, a zahvaljujući oblozima od komovice i temperatura.
I sam sam često pomagao Baba Seji. Najčešće bi se ta pomoć ogledala u tome što bih otrčao do dućana. Držeći u ruci banku ili stotku, ponavljao bih usput šta treba da kupim praćen našom kujom Firgom ili u društvu mlađe sestre koja je večito vikala: „Čekaj bato, čekaj!” i usporavala me. Ali šta ću, moram da je vodim, tako je rekla mama. Uvek bi me na kraju čekala nagrada. Da li kakva voćka, parče kolača ili bombona. Najviše sam voleo Negro, one zelene ljute nisam baš obožavao. Eeee, voleli smo mi deca Baba Seju i zbog njenih priča. Tako, posedali bi smo oko nje leti predveče kad zaladi, dok bi na ulici trebila pasulj i slušali najlepše priče. Zrna pasulja su zveckala o dno vangle, reči se nizale, a dim od zapaljenih mahuna lagano migoljio rasterujući komarce.
Baba Seja je živela po starinski, tako su govorili odrasli. A tako je i bilo. Progres je zakoračio i u seosku sredinu. Pojavili se prvi televizori, električni šporeti i frižideri, a Baba Seja ni struju u kuću nije uvela. Nije htela. Uveče bi palila lampu, petrolejku, kuvala je na ozidanom šporetu, a zimi grejala leđa uz zidanu furunu.
Jednog prepodneva, već sam išao u školu, treći ili četvrti razred, pošalje me mama po hleb, ona nije stigla da ide. Baš u taj par od nekud se stvori moj godinu dana mlađi imenjak Dušan Ludoški. Ludoški su bili naši kumovi. Staro kumstvo od babanluka, što se kaže. Krenemo nas dva Dušana u pekaru, kad na kapiji stoji Baba Seja.
„Dobar dan”, uglas ćemo Ludoški i ja.
„Dobar dan, deco”, uzvraća Baba Seja, „dal bi mi doneli kotaricu šapurina? Stara sam, bole me noge.”
Donesemo mi šapurine i ponudi nas Baba Seja da sednemo.
„Čuvajte noge, trebaće vam… a čiji si ti dete?”, obrati se Duletu Baba Seja.
„Ja sam od Ludoški, Mirka Ludoškog sin.”
„Aha”, kratko će Baba Seja, „a kako ti sime?”
„Dušan.”
Baba Seja zastade za trenutak pa će:
„Fali treći Dušan pa da bude sadžak… Ej, ej muko moja.” I učini mi se da joj glas zaigra. „A jeste vi fruštukovali?”
„Ja nisam. Mama nije stigla da ide kod pekara, Bator se zakoračio uštalu pa nikako da ga otpetlja. Baš sam poš’o po lebac”, odgovorim ja.
„Saće Baba Seja da vam naseče malo šunke i slanine da jete.”
Postavi tri tanjira dok su se pekla jaja i odseče tri kriške vruća leba. Mislio sam da će i ona sa nama da sedne da jede, ali ona na treći tanjir stavi pečeno jaje i po parče od svega što je spremila i sede na šamlicu pored šporeta zagnjurivši glavu u šake. Onda ustane i prinese nam tacnu sa ludajnicom. Učinilo mi se da u njenim staračkim očima vidim suze.
„Jejte deco, služite se… a jel znate vi šta je sadžak?”, sada već smirena upita ona.
Mi sležemo ramena, za sadžak smo čuli, ali šta je to bar ja nisam znao. Uđe Baba Seja u komoru, malu prostoriju u kojoj si jedva imao mesta da se okreneš, iznad koje je bio odžak i gde su visile pole slanine, šunke i venci kobasica i iznese gvozdeni tronožac, crn i garav.
„Pre se kuvalo u komaru”, izgovori to A u reči komara nešto između O i A, tako da ni danas nisam siguran kako se pravilno piše, komora ili komara. „Založi se vatra, dim ide kroz odžak napolje, a reduša metne sadžak i na njega šerpenju il’ lonac i kuva. E, tako je to bilo… I kad sedu tri imenjaka i priču i za to se kaže: sadžak” i brizne Baba Seja u plač.
„Ajte deco, idite za lebac”, nastavi brišući oči krajem crne marame Baba Seja.
* * *
„Zašto je Baba Seja plakala?”, upitam mamu kasnije i ispričam joj ceo događaj.
„Znaš sine, imala je Baba Seja mlađeg brata koji se isto zvao Dušan. On se udavio u Tamišu kad je imao osamnaest godina. Od tad Baba Seja nosi crninu i nikad se nije udala.”