Delili smo istu stvarnost. Snove nisam pamtio. Okružen svetlošću, intima snova nije bila važna. Život se merio vidljivim stvarima i pojavama. Jednog trenutka, sve se promenilo. Nastao je mrak i snovi su postali moje utočište. Samoću koja me je okružila ispunjava živost snova.
Dok spavam nisam sam. U snu mi uvek neko dođe.
Naučio sam da svoje snove kontrolišem. Ulazim u bilo koji kao u neku ogromnu kuću i krećem se po dobro poznatom prostoru iako je raspored i broj soba uvek drugačiji. Tamo srećem razne ljude. Prijatelje, neprijatelje pa i one nepoznate. Razgovaramo o svemu, uvek na drugačiji način. Nekad i na nekom stranom jeziku koji na javi ne bih prepoznao. U tom razgovoru nema nikakvih ograda, pričamo o svemu bez tajni. Svađamo se, mrzimo i volimo.
Likovi koje prepoznajem upoznao sam u prošlosti, a i oni nepoznati liče na nekog koga sam znao. Iz toga zaključujem da je svaki san u stvari nova interpretacija događaja koje sam doživeo.
Neko je već rekao – Živim dok se sećam. Kada zaboravim prošlost, to više nisam ja, dodajem! Nije mi ostalo mnogo toga za pamćenje, sve je već magla i mrak.
Buđenje je ulazak u pakao novog mraka. Zvuk koraka i udaljenog saobraćaja sa ulice, zveckanje pribora za jelo i šum vodokotlića iz susednog stana, ponekad diskretan šum nevoljnog prisustva rođaka sa kojima gotovo nikad ne razgovaram.
Pa onda opet tišina i neprekidni mrak. Ima li samotnije samoće?
Ne znam koliko je vremena prošlo od kada neke snove zapisujem. Prepričavam ih, a neko tamo u „stvarnoj” stvarnosti to zapisuje.
Moj dan se razlikuje od noći jedino po snovima. Život mi se deli na prošlost koju sam gledao i sadašnjost u kojoj mogu još samo da sanjam viđeno.
Tako će biti do kraja i konačnog mraka.