Još uvek se čuo šuštavi zvuk koju proizvodi vazduh pri povlačenju ručne kočnice, kad sam iskočio iz kabine. Vozio sam tri sata, sve vreme razmišljajući o Vesni. Zašto tako odjednom? Šta sam zgrešio? Ma ko će to da razume, promrmljah i odmahnuh rukom. Napravio sam par čučnjeva. Zglobovi su pucketali. Obišao sam oko kamiona da proverim teret i gurtne koje su zatezale debla.
„Od ovoga prave dobar furnir za izradu nameštaja, ”rekoše mi radnici na utovaru.
„Pu!”, izbegoh psovku, „pa ovo mi zaista nije trebalo!”, uzviknuh. Jedna guma na poluprikolici je bila prazna. Rutinski se izborih sa zamenom točka. Znoj je curkao niz kičmu i natapao pojas kombinezona.
„Hoćemo da radimo majstore?”, začuo sam glas iza sebe dok sam izvlačio dizalicu. Nisam bio siguran da li sam dobro razumeo. Buka sa auto-puta bila je povremeno zaglušujuća. Uspravih se.
„Molim?”, odgovorio sam pitanjem.
Stajala je posmatrajući me, povukla dim, a onda se nakašljala kao da hoće da pročisti grlo.
„Hoćemo da radimo?”, ponovila je pitanje. Sad sam dobro čuo, ali nisam razumeo.
„Šta da radimo?”, još uvek ne shvatajući upitah.
„Pa ono, znaš… pušenje, seks”.
Nasmejah se kad sam shvatio.
„Nećemo”.
Pažljivije sam je pogledao. Mlada. Nije bila ni lepa ni ružna. Rekao bih neupadljiva. Ni po čemu se nije razlikovala od svojih vršnjakinja koje bih mogao da sretnem na ulici. Bela svilena jakna sa kapuljačom i izbledele farmerice, pocepane na jednom kolenu. Koža je belasala kroz končiće teksasa. Opet je povukla dim. Levom rukom je pridržavala lakat desne u kojoj je bila cigareta.
„Dobro, ništa onda. Aaa, da li bi mi kupio sendvič? Gladna sam”.
„A da li bi ti ručala sa mnom?”
Nasmešila se. Sa rupicom na desnom obrazu, izgubila je bezličnost koja ju je karakterisala. Taj osmeh ju je činio simpatičnom. Izvadih novčanicu.
„Hoćeš da kupiš hleb dok ja spremim ručak?”
Klimnula je glavom i uputila se ka prodavnici. Radnik na pumpi joj je nešto dobacio u prolazu dok je stavljao pištolj u ležište. Pokazala mu je jezik i zalupila vrata prodavnice. On se smejao.
Izvadio sam iz sanduka pod poluprikolicom dve stolice na rasklapanje i primus. Imao sam samo konzerve pasulja sa slaninom. U povratku me je nagradila nevinim osmehom. Čupkala je hleb iz sredine i pravila kuglice veličine zalogaja. Nokti su joj bili izgriženi do krvi.
„Jel dobar pasulj?”, upitao sam je između zalogaja.
„Super je, valjda zato što sam gladna. Ali najbolji pasulj kuva moja baka”.
„Zašto baka? Zar mama ne kuva?”
„Ma keva je u Danskoj. Radi tamo. Šalje po neku kintu, ali ne verujem da će da se vrati. Udala se tamo. I tako…”
„Kako se zoveš?”
„Sandra, a ti?”
„Dušan”.
Jela je pogleda uperenog u tanjir, a kad bi podigla pogled, nasmešila bi mi se.
„Ja ću da operem sudove”, reče ona kad smo završili i ponese tanjire ka česmi na ivici parkinga. Radila je spretno i brzo.
„Hvala za ručak. Moram da idem sad”, reče mi kad je završila sa pranjem. „Ti si dobar čovek…” osetio sam drhtaj u njenom glasu. Htela je još nešto da kaže, činilo mi se. No samo se ponovo osmehnula i mahnula kad je krenula. Gledao sam za njom. Već je odmakla.
„Sandra! Dođi!” pozvao sam je. Zastala je kao da razmišlja, a onda se polako uputila prema meni. Uskočio sam u kamion i dohvatio papirnu kesu. „Ovo je za tebe, mislim da će da ti odgovara”.
Zavirila je u kesu i iz nje izvadila tirkiznu končanu bluzu sa rol kragnom. Juče sam je kupio Vesni, sada već bivšoj devojci. Raširila je bluzu, prislonila uz sebe kao da proverava veličinu, a onda je skupila i dugo mirisala. Dok je rolku vraćala u kesu, ugledah srećom ozareno lice.
„Dušane, ti si… ti si dobar čovek”, ponovi reči od pre nekoliko minuta, ne uspevši da se seti ničeg boljeg.
„A ovo je za tebe”, reče, pridigne se na prste i poljubi me u obraz. Oči su joj sijale nekim novim sjajem, a ja sam osetio neizmerno zadovoljstvo što je tako.
U Crepaji, 14. septembra 2021. g.