Udobni autobus pun turista popeo se krivudavim putem na uzvišicu koja je dominirala nad varošicom i zaustavio se na omalenom parkingu. Grupa dobro raspoloženih ljudi, jer prethodno su obilno ručali u restoranu koji je nudio nacionalne specijalitete, izašla je na vidikovac i divila se pogledu. Turistički vodič je deklamovao toliko puta ponavljanu priču, rukom pokazujući znamenitosti. Onda se okrenuo i poveo grupu preko parkinga.
„Ovo je grob najpoznatijeg uzgajivača zumbula odavde do Bosfora. Kažu da je čak i Veliki Vezir predstavio njegove zumbule sultanu u Stambolu. Vidite, zumbuli su nikli na njegovom grobu i od tad, a prošlo je više od dvesta godina, neprestano cvetaju”. Grob je bio obeležen kamenim krstom, s nerazgovetnim natpisom, a samu humku ukrašavale su brižljivo negovane raznobojne leje zumbula sa kojih se širio opojan miris.
„Za počivšeg Rada, sem ove o najboljem uzgajivaču zumbula, vezuje se i romantična ljubavna priča. Nesrećna. Jer njegovo srce je do kraja života patilo zbog neostvarene ljubavi…”
* * *
Pravi obešenjak je bio taj Rade – Radule. Nikako nije mogao da se skrasi. Od jutra do mraka je jurcao, bilo ga je svuda, a najmanje u čaršiji, u obućarskoj radnji njegovog oca, koji je spremao svog jedinca da preuzme posle njegove smrti radnju i posao. A posao je cvetao. Pravio je stari majstor čizme za age i begove, papuče za njihove hanume, opanke šiljkane za raju… No, Radule se radije verao po drveću, skidao gnezda i ptiće, nego što bi sedeo na ćepenku i pravio ili krpio obuću. Radije je svirao frulu ili vešto imitirao poj slavuja nego da kroji sare čizama. I sad kao sedamnaestogodišnjak za čas bi se uzverao na lipu ili hrast, brže i veštije od veverice.
„U opkladu, da ću dok optrčite oko Ahmet-agine bašte, da se popnem na ovaj jablan i skinem vranino gnezdo”, rekao Rade svojim drugovima dok su dokono šetali mahalom.
„Ne možeš tako brzo”.
„Mogu”.
„Ne možeš”.
„Mogu, Boga mi”.
I opklada bi zaključena. No, mlađani Rade izgubi opkladu. Ne zbog svoje nespretnosti, već zbog prizora koji je ugledao popevši se na jablan, a koji će uticati na čitav njegov život. Brzo se uzverao uz visoko stablo, ali umesto da sa gnezdom trijumfalno siđe, on je sa drveta zabezeknut gledao preko visokog zida u Ahmet-aginu baštu. Slušao je on o Ajšinoj lepoti, ali ovo što je video prevazilazilo je ispričane priče. Devojka je graciozno hodala po bašti i brala raznobojne zumbule praveći mirisni buket. Svaki njen pokret je pokazivao gipkost i lepotu njenog tela. Široke šalvare stegnute u struku i lepršava svilena košulja više su isticale nego sakrivale oblik bokova, tananost struka i razigranost dojki. Opčinjen, Rade je neprimećen posmatrao devojku čija je ljupkost prevazilazila lepotu dženetskih hurija, a onda u ushićenju, ne bi li izrazio svoje divljenje oglasi se najlepšim pesmom slavuja koju je mogao da izvede. Devojka podiže pogled i iznenađena neočekivanim prizorom, zastade u pola pokreta. Umesto sićanog slavuja ugledala je crnomanjasto momče, sa tek naznačenim nausnicama u mrkim čakširama i beloj košulji kako nalik majmunu čuči na vitkom jablanu. Slika pred njom je bila toliko neobična i smešna, da ona potpuno zaboravi žensku dužnost da pred strancima sakrije lice i kosu, već povuče maramu sa raspuštenih bujnih vlasi, pršte u veseo smeh i otrča put čardaka lupkajući papučama po kamenom popločanoj stazi. Miris zumbula i slika devojke koja trči nisu dozvolile Radu da oka sklopi te noći. Sledećeg dana dok je šetala po bašti, Ajša ponovo začuje pesmu slavuja, ali samo mahnu rukom i otrča u kuću. Slika se skoro svakodnevno ponavljala a njihovi susreti bez reči, bivali su sve duži, dok se jedne subote Rade ne ohrabri i preskoči visoki zid.
„Ne čini to, molim te”, drhtavim glasom zavapi Ajša kad je pokušao da je zagrli, „obećana sam drugom” i brzim korakom krene ka tremu koji je gledao u baštu. On potrči ne bi li je sustigao, no uspe samo da joj dohvati ruku koju ona uplašeno istrže i umakne. Taj kratak dodir u oboma izazove dotad nedoživljen osećaj strasti i želje, ali to je bio njihov poslednji susret. Svesna situacije, svesna toga da ne postoji mogućnost da se međusobna privlačnost kruniše ljubavlju i zajedničkim životom, Ajša nije više na poj slavuja silazila u baštu. Uzdrhtala srca je kroz zavese na prozoru gledala ka jablanu, ali se nije pojavljivala.
Vreme je prolazilo. Rade nije mogao da zaboravi Ajšu i kratak dodir njenog dlana. Kad je saznao da se Ajša udala i otišla, golim rukama je kao kandžama iskopao nekoliko lukovica zumbula iz Ahmet-agine bašte i posadio ih ispod svog prozora. Suzama ih je zalivao, a zumbuli su mu uzvraćali najlepšim bojama i mirisom. Na razočarenje oca, obućarski čekić je zamenio motičicom i nikakva ubeđivanja nisu pomagala da nastavi porodični posao. Postao je Rade najpoznatiji uzgajivač ovog lepog cveća. Suze su presahle, godine se nizale, a on je gledajući leje zumbula i udišući njihov miris, svaki put vraćao slike iz mladosti.
A, Ajša? Ajša bi se, tamo negde daleko, kad bi začula pesmu slavuja uvek zagonetno nasmešila.
Crepaja, 21. mart 2018. g.