Ima tu nekih čudnih okolnosti, nečega što do danas ne možemo objasniti. Valjda zato što smo u uslovima u kojima živimo i ako pogledamo trezne glave malo dalje u nazad u vreme dok se stvarala ova država ili bar ovo što se želi obnoviti, kroz sve te vekove i decenije stradanja i rađanja, izgubili komponentu racionalnosti pa pomalo i razuma. U tim skretanjima u desno, pa u levo, pa opet u desno, pa gore i dole u ponor sumanute politike i traganja za smislom dok mnogima jedini smisao postaje interes, izgubili smo sebe.
Ako smo se pronašli u sečenju i uništavanju parkova, u bezidejnom kvaziurbanizmu, u zapišavanju planinskih rečica i armiranju neba gustom mrežom kablova, sajli i frekvencija, OK. To smo mi. Sad znamo ko smo, šta smo i na šta smo spremni. Samo još da to priznamo sebi i konačno se pogledamo u ogledalo pa makar i tako, u tom inverznom obličju sami sebi opalimo jedan žestok šamar. Ako uopšte želimo da se trezne glave upustimo u ono što nas čeka. Možda bismo želeli da budemo ostrvo ili ona mala planeta u Egziperijevom „Malom princu”, da porušimo sve mostove, ogradimo se bedemima i uživamo u samoći dok nas ima.
Interesantan je koncept koji se pominje u zapisima iz vremena izgradnje i obnove gradova i većine naselja u Panonskoj niziji, a koji glasi: Velika sela – mali gradovi. U selima bi bili koncentrisani privredni i prerađivački pogoni (u prevodu, mala i srednja preduzeća) dok bi u gradu funkcionisale administrativne institucije i finansije. Po tom konceptu grad Pančevo je ono što je postojalo u prstenu koji je činila železnička pruga. „Južna zona” je kriva za ekspanziju i širenje grada, nova radna mesta, promena u privrednoj strukturi šezdesetih i sve što je donelo novo vreme. Grad i dalje raste, sela se prazne, teško je odgovoriti na dilemu: dokle i šta dalje?
Vreme se ubrzava, potrebe se menjaju i grad mora da se tome prilagođava sa manje ili više uspeha, zavisno od kvaliteta ideja, postupka planiranja i odlučivanja. To je onaj trenutak u kome se mora poštovati istorija, „struka” pa i emocije građana koji tu žive i svakodnevno prolaze. Poštovanje zdravog razuma se podrazumeva!
Moglo bi se vrlo ozbiljno i kritički razmatrati kako grad i odgovarajuće institucije tretiraju zgrade koje su pod zaštitom raznih zakona, kako se izdaju dozvole za rekonstrukciju, namenu i prenamenu prostora, ali ovde je reč o Parku. Grad je osamdesetih dobio moderan park uz velike otpore, ali može se reći da je to jedan od najbolje projektovanih i realizovanih parkova u našem okruženju. Park je za ovih skoro četrdes godina ispunio svoju svrhu, a uz malo bolje održavanje i više dešavanja u njemu, bio bi i lepši. Ali… uvek ima to ali.
Koliko košta jedno drvo, veliko odraslo drvo? Da li kubik betona može koštati kao kubik drveta? Da li je moguće hlad velike lipe zameniti senkom betonske zgrade?
I vredi prepešačiti i kilometar, dva da bi se ostavio auto tamo gde neće zagaditi misli bukom motora. Ali… miris jutarnje kafe i ta rascvetala lipa pod prozorom, uh… pa te ptice se razgalame baš dok se telefonira.
Uh, kakav bi restoran bio u zgradi Magistrata, a tek hotel u Gimnaziji… Eto dobro je što su ono ranije sklonili baštu „Slobode”, veliki prostor, svašta tu može … Ali. Ništa, on samo razmišlja i misli mu lutaju.
* * *
Mesto dešavanja: Bašta hotela „Sloboda”.
Vreme: Pre više od 21 godina, tačnije 21 godina i oko mesec dana, a kao da je juče bilo.
Godina je 1999, vreme bombardovanja. U gradu nema struje, nedelja je pre podne. Hladno je i pada kiša povremeno. Boks klub „Dinamo” (?) organizovao je turnir u boksu koji treba da se održi u centru grada, negde ispred opštine. Zbog moguće kiše ring se postavlja ispod svodova bašte hotela „Sloboda”. Ring je previsok pa borci, osim eskivaže udaraca protivnika moraju da eskiviraju i preniske cevi konstrukcije bašte. Ne smeta im, ni publici, njih par stotina stoji oko ringa i navija za svoje. Svi su zadovoljni, nešto se dešava dok nam iznad glava kruže neke krilate karakondžule i preteći ržu kroz kišne oblake.
Došli smo da vidimo našeg druga Nešu o čijim sportskim uspesima smo par godina ranije pisali u „Crepajačkom glasniku”. Višestruki prvak SFRJ u raznim borilačkim sportovima nije razočarao. Nekoliko godina kasnije otišao je u inostranstvo i još uvek živi tamo. Bašta hotela „Sloboda“ uklonjena je 2018. Kao da je još tada to nekom trebalo, Boks klub „Dinamo” više ne postoji, a i Park… nemamo pojma!
