Kada god čujem reč SOLIDARNOST, u glavi mi je slika iz Poljske osamdesetih godina prošlog veka, kada je Leh Valensa podigao radničku klasu na noge i tako zadali veliki udarac tadašnjoj neprikosnovenoj komunističkoj vlasti. Crvene zastave na kojima je pisalo SOLIDARNOST, skandiranje SO-LI-DARNOST, SO-LI-DARNOST… Time su pokazali da radnička solidarnost može da promeni sistem.
Kod nas se odmalena uči i priča kako smo mi gostoljubiv narod, solidaran sa svim ugnjetavanim ljudima na svetu. Solidarnost kod nas je najčešće upotrebljavana za stambene zgrade kojesu se tako zvale – „zgrade solidarnosti” a u Smederevu smo ih nazivali SOLID. Nažalost, toga više nema, ni zgrada ni solidarnosti. Gleda svako svoju zadnjicu i baš ga briga za kolegu, prijatelja, komšiju, sunarodnika…
U osmom mesecu 1995. godine, bio sam na odsluženju vojnog roka u Nišu. Tada je u Hrvatskoj počela akcija „OLUJA”. Na televiziji smo gledali kako hiljade naših sunarodnika napuštaju svoje domove na traktorima u koje su smestili sav svoj imetak. Plakali smo kada smo čuli i videli da su im, kada su prešli u Srbiju, stanovnici mesta kroz koje su prolazili, umesto pomoći u hrani i vodi, tu istu naplaćivali. Tu mi se razbio svaki san o pravednom i solidarnom svetu, gde ljudi pomažu jedni drugima kada su u nevolji, a ima li veće nevolje nego napustiti svoja vekovna ognjišta i krenuti u nepoznato?
Drugo otrežnjenje doživeo sam 1999. godine tokom NATO bombardovanja. Bio sam mobilisan od prvog dana i sa svojom jedinicom bio smešten u jednom selu nadomak Smedereva. Srpski narod koji tradicionalno voli vojsku, ovog puta je organizovao tihi protest i solidarno potpisivanje neke peticije da nas izmeste iz njihovog sela jer ćemo navodno „privući” NATO bombe na njih. Naravno da to nije prošloi da je komadant jedinice morao da preduzme sve mere, koje su propisane za vreme ratnog stanja.
Solidarnost prema migrantima iz Sirije, Avganistana, Iraka… ne želim mnogo da komentarišem. Srbija, kao članica UN, preuzela je i obaveze u zbrinjavanju tih ljudi. Ono u šta sam siguran to je da su pojedinci malo „kraduckali” pare za program zbrinjavanja migranata i zbog toga je situacija takva kakva je. Ekstremisti organizuju „narodne patrole” koje legitimišu te ljude i određuju im pravila ponašanja. Malo me sve to asocira na SA jedinice u predratnoj Nemačkoj, ali možda je to samo moja fikcija.
Nismo morali dugo da čekamo da vidimo da li smo sada bolji jedni prema drugima. Epidemija COVID-19 stigla je i kod nas. Svakodnevno nas pozivaju na disciplinu i solidarnost. Za disciplinu i poštovanje mera, neophodno je poverenje građana u institucije sistema. Verujemo li im posle prvog obraćanja gde su doslovno rekli da je u pitanju „najsmešniji virus u istoriji” i da „slobodno možemo u šoping u Milano”. Sada se prave blesavi da to nisu ni rekli i da smo sve mi izmislili. Solidarnost među građanima ovih dana se ogleda u tome da se kupuju sumanute količine brašna, kvasca, sredstava za dezinfekciju… Na samom početku epidemije svi mediji a i predsednik Vučić pomenuli su slučaj iz Pančeva, gde je jedan naš Pančevac kupio „u cugu” 1800 maski u jednoj apoteci.
Šta se desilo sa nama? Da li nas je stvarno baš briga da li drugi mogu da kupe maske, brašno, kvasac, sredstva za dezinfekciju ili je važno da napunimo svoje ostave, a ostali… Ko vas šiša.