Kupola transportera sa treskom se otvorila i kroz otvor prvo uletela torbica, a odmah zatim i Pišta uz snažan udar jezivo hladnog olujnog vetra. Brzo je zatvorio vratanca i seo na drugo sedište. Iz torbice je izvadio dve čuturice i jednu dao Pavlu, a drugu odmah otvorio i dobro potegao.
– Uh, čoveče, ovo je strašno. Izviđači kažu da je -27. Kad bi bar sneg pao, valjda bi se vetar malo smirio. Kako možeš da sediš u ovoj čeličnoj ledari celu noć? Ej, jedva sam pronašao onog dedu za rakiju, prošli put smo bili danju, a sad je noć i ovaj ludi vetar. Jedva sam se snašao, a i nije baš blizu to selo.
– Dobro, sledeći put idem ja. Da se i ja malo prošetam.
– Ćuti, nedajbože da nas zakači još koji ovakav teren. Bolje da mi idemo kući, a rakiju možemo i tamo kod nas da pijemo. A ova i nije neka, prošli put je bila bolja.
– Tako je Pišta, da se mi izvučemo odavde živi i zdravi. Da ti sutra ispucaš ovo što imamo na krovu, da te vidi onaj general pa da idemo kući. Ajde sad, živeli!
Svitalo je nad slavonskim brdima. Rakija nije delovala valjda zbog polarne hladnoće a možda je i deda malo „prekrstio”, dremuckali su i ćaskali celu noć čekajući naredbu za pokret ili dejstvo. Primetili su kretanje oko vozila što je značilo pripremu za dnevni plan koji im predstoji.
– I šta ćeš ako te ne bude čekala? – pitanjem je Pišta završavao razgovor o ličnim problemima koji prate svakog ko je dugo odsutan od kuće.
– Ne znam, Pišta. Nisam o tome razmišljao. Trebalo bi da idemo na more pa ćemo tamo valjda imati vremena za razgovor o budućnosti. Nisam optimista. Kakva mu je ovo rakija, nisam je ni osetio.
– Ni ja, to je sigurno zbog zime.
Svanulo je, radio vezom je stigla naredba da se upute na drugi položaj. Kada su stigli na zadatu lokaciju, Pišta je obavio pripreme za gađanje i pogledao postrojene starešine u iščekivanju tog generala.
– ‘Ajde Pišta. Ako pogodiš idemo kući. A ako ne, možda dobijemo par dana neko nagradno. U svakom slučaju, sledeći put pijemo našu rakiju, a gde – videćemo. Hrabrio ga je Pavle.
* * *
Svitalo je nad slavonskim brdima. Kroz izmaglicu se naziru konture prvih kuća i grad u daljini.
– Nećemo vajda grad da gađamo. Pa tamo ima ljudi, šta su oni krivi?
– Ne verujem da će grad biti meta, ali… čekamo naredbu.
– Ova rakija nije loša – reče Pavle i doda čuturicu Pišti.
– Ja pek’o od mojih šljiva – ponosno će Pišta.
– Dobra ti je rakija nego, nikad te nisam pitao – kako si mogao onda da onako promašiš. Sto puta smo to vežbali i ti ne pogodiš.
– Pa šta hoćeš, ipak smo dobili nagradno odsustvo, ni to nije bilo loše. Ti si bar mogao da rešiš problem koji si imao sa onom devojkom, ja sam malo video moje i to je to.
– Da, rešio sam problem. Razišli smo se. I ti se toga sećaš? Ja sam to nekako već zaboravio, dobro, možda potisnuo. Ko zna kada i kako će me to ponovo stići, ali nema veze… sada je dobro. ‘Ajde, živeli. Dobra ti je rakija. Ne znam samo kako smo naseli na te pozive na vežbu i to deset godina posle vojske. Ovo mi baš ne liči na to. Bolje da smo se negde sklonili ili otišli napolje, ništa mi se ovo ne sviđa. Šta ćemo mi ovde.
Prvo se desio bljesak, snažna svetlost, onda strašna buka koju Pišta i Pavle više nisu mogli da čuju, a onda mrak i kraj.
* * *
Pukovnik Janković i pukovnik Momčilović stajali su kraj ostataka transportera uništenog eksplozijom neke mine ili rakete.
– Šta sam rekao, Jankoviću? Ne može se ovaj položaj držati bez podrške pešadije. Eto vidiš, izgubili smo dva čoveka. Dva dobra čoveka.
– Ti se sećaš njih? To su bili tvoji ljudi?
– Jeste, bili su moji. Pre deset godina Pišta je na onoj jezivoj vežbi na -27 gađao pred načelnikom Generalštaba. Promašio je, ali nije bilo važno, dao sam im nagradno odsustvo. Po toj hladnoći i nije mogao da pogodi, a on to nije znao. Pa, bio si i ti tamo.
– Da, da, sećam se ja ove dvojice. Jedan je bio muzičar, a drugi slikar ili tako nešto. Pa nije prošlo ni deset godina. Kad su oni otišli još dugo nismo imali takve, slali su nam sve neke barabe.
– Vidiš, sad nam neke dobre ljude šalju ovde da izginu, a te barabe zbrišu. Rat nije za ovakve ljude. A nije više ni za nas. Ne znam kako ti gledaš na sve ovo, ali meni je dosta svega. Nećemo ni mi skončati u snu, po svoj prilici. Bolje da idemo u penziju i gledamo svoja posla.
* * *
– E moj Jankoviću, govorio sam ti ja još pre trideset godina da idemo u penziju i gledamo svoje, a ti hoćeš još da ratuješ. Šta ti sad vredi taj čin? – tiho je sebi u bradu govorio pukovnik Momčilović dok je sedeo na klupi ispred velikog spomenika na kome je pisalo samo „General Janković” i pri dnu sitnim slovima puno ime i prezime. Često je dolazio, nekad i rano ujutro ako bi bilo lepo vreme. Kupio bi novine, uzeo kafu na kiosku, seo na klupu ispred spomenika ratnom drugu i prelistavao štampu uz poneki komentar. Pratio bi obavezno tekstove, naročito feljtone o događajima iz devedesetih u kojima je, silom svog zvanja i dužnosti neposredno učestvovao i kratko kroz zube procedio „koji su ovo lažovi”. Prisetio bi se događaja sa Pištom i Pavlom kada je novinarima na terenu pokušao da ukaže na greške u komandovanju i rasporedu jedinica zbog kojih nepotrebno ginu ljudi i strada nedužno stanovništvo. Niko o tome nije hteo ili nije smeo da piše.
Kada je deset godina kasnije stradao Janković pod sličnim, sumnjivim okolnostima, opet niko nije hteo da objavi korektnu informaciju. Jankovića su unapredili, mogao je bar da umre kao general, a načekao se za unapređenje. Nagledali su se u to ratno vreme kako se osvajaju zvanja mimo procedure i bez nekih velikih zasluga. Tada je rešio da napusti ovaj cirkus. Janković nije imao nikoga pa ga je on sahranio i podigao spomenik o svom trošku po želji prijatelja, onako kako mu je objasnio u nekom polupijanom kafanskom razgovoru. Tako sad ima gde da ode kada mu je teško, a nije mu lako, sad je i on sam od kako mu je žena umrla. Nekako više voli da dođe ovde nego da ode na ženin grob, pa sa Jankovićem je i proveo više vremena nego sa porodicom.
– E, moj Jankoviću, šta tebi vredi taj čin kad te nema više – nastavio je svoj monolog. Isto kao i meni što ne vredi ovaj mir kad nemam nikog. Ispada da je jedino onaj glupi rat imao nekog smisla… makar za posao koji smo odabrali. Znaš, došlo mi je da na spomenik pored tvog imena stavim i moje i imena svih onih momaka koje smo obučavali. Svi su oni, sasvim nenamerno naše žrtve. Treba da imaju svoj spomenik kao što ga ima onaj neznani junak. Ovaj naš bi mogao da se zove „Spomenik neznanim žrtvama”. Ima to, ali kada preživeli podižu spomenik žrtvama. E vidiš, mi nismo preživeli. Mi smo njihovi dželati, oni su naše žrtve. Treba da im podignemo spomenik i to po kazni. Neke naše žrtve znamo, Pištu i Pavla na primer, a šta je sa onima koje smo pobili u tom gradu ? Ima nešto što ti nisam rekao, govorio sam da treba na vreme da izađemo iz ovoga i da umremo u snu kao ljudi. E, pa ja ne mogu da umrem u snu, a znaš zašto – zato što od kad su Pišta i Pavle stradali ja ne spavam. Od kada smo naterali te ljude, naše vojnike da ubijaju gradove, ja ne spavam.
– Kako onda da umrem u snu kao čovek? E, moj Jankoviću, ti si bar umro kao vojnik. Idem ja sad da poginem na nekom pešačkom prelazu kao normalan civil.